PRODALA SAM STAN DA BI MI REVIJU UVELIČALA ČUVENA JASMIN GAURI! Verica Rakočević, čuvena modna kreatorka o karijeri dugoj 40 godina

Rakočevićeva nas je srdačno dočekala u prostoru gde su tkane priče o modi kroz sve ove decenije. Butik, pun nežnih tkanina, svetlucavih detalja i jedinstvenih krojeva, dobar je ambijent za razgovor o evoluciji mode i inspiracijama koje su stajale iza svake kolekcije. Elegantna i neustrašiva kao i njene kreacije, Rakočevićeva se osvrnila na svoj četrdesetogodišnji profesionalni put.

- U početku je za mene laika, kada je moda u pitanju, bilo teško i naporno, ali bavljenje ovim poslom je imalo smisla - kaže nam naša čuvena modna kreatorka. - Ušla sam u svet mode slučajno, kao amater, ali sam bila hrabra i uporna u nameri da ostvarim svoj san. Studirala sam pedagogiju i na Višoj defektološkoj maloletničku delikvenciju, ali sam spletom okolnosti u to vreme radila kao referent za arhivu u Zavodu za zaštitu spomenika Grada Beograda. Moja drugarica Ljiljana Perović i njen suprug Irfan Mensur otvarali su butik, a meni je sinula ideja da bih i ja mogla to da radim. Moj tadašnji suprug me je podržao da odem iz arhive, gde sam bila tzv. kancelarijski moljac.

Rakočevićeva je prionula na učenje, položila sve diferencijalne ispite u tekstilnoj školi i otvorila butik.

- Imala sam sreću da pored radnje prođe profesorka Anđelka Slijepčević - priča Rakočevićeva. - Bila je zadivljena mojim kreacijama. Pitala me je ko ih dizajnira, odgovorila sam da ih ne dizajnira niko, već da ih smišljam ja. Sudbina je htela da je ona odlučila da svoje dragoceno vreme iskoristi da me uputi u tajne dizajnerskog zanata. Kada sam otvorila butik, kako sam odgovorna prema svemu što radim, na garderobi ispod svog imena nisam pisala modni kreator. Uvek sam isticala da sam vlasnica butika koji sam nazvala po svojoj ćerki Eleonori.

Nije bilo lako otvoriti butik u Beogradu u to vreme. Bilo ih je tek nekoliko. Verica opisuje kako se tada snalazila:

- Pitala sam Branku Šekularac, koja je imala butik, gde kupuje materijale. Nije htela da mi otkrije. Odlučila sam da otputujem u Milano. U glavnoj ulici naišla sam na radnju gde se prodaju divni materijali. Počela sam da plačem kada sam videla da sa novcem koji sam ponela mogu da kupim samo pet metara. Prodavac me je pitao nešto na italijanskom, ali ga nisam razumela. Sreća da je govorio i francuski. Objasnila sam mu da otvaram butik i da su mi potrebni materijali, a on mi je dao adresu gde da ih kupim na veliko po mnogo nižoj ceni. Vratila sam se za Beograd. Butik sam otvorila krajem novembra 1983. Tačno u pet sati i 15 minuta je ušla prva mušterija - supruga Veljka Kadijevića. Zaradila sam svoju jednogodišnju platu. Sve ostalo je istorija.

Sticajem okolnosti posle prve modne revije u tadašnjem "Metropolu" dobila je ponudu za uniforme za čuveni lanac hotela "Hajat" koji je tek trebalo da se otvori u Beogradu.

- Bila sam oduševljena i nesvesna činjenice koliki je to posao - seća se naša sagovornica. - Trebalo je osmisliti uniforme za sobarice, recepcionere, kuvare, konobare... Na reviji, kada je otvoren hotel, prvi put sam uz svoje ime napisala modni kreator. Smatrala sam da sam za sedam godina naučila mnogo i da imam prava, a da ne provredim ljude koji se ozbiljno bave tim poslom, da kažem da sam modni kreator.

Stan u Takovskoj, koji je zaradila svojim kreacijama, prodala je da bi održala reviju na kojoj je čuvena manekenka Jasmin Gauri došla u Beograd, a drugi zarad Nedelje visoke mode u Rimu. I, nije joj žao.

- Htela sam da lepo obeležim desetogodišnjicu rada, već sam imala uspešne revije u inostranstvu - priča Verica. - Moćan i uticajan čovek mi je ponudio da organizujem reviju na kojoj će biti Jasmin Gauri i još deset uspešnih svetskih manekenki. Nije bilo lako sve to organizovati, jer smo te 1993. bili pod sankcijama. Revija je morala da bude pod pokroviteljstvom Unicefa, a sav novac od prodatih ulaznica je namenjen za kupovinu inkubatora. Bukvalno sam deset dana pre revije ostala na cedilu. Otkazano je sponzorstvo od tadašnjih 250.000 maraka. Po gradu su se već širile glasine da neću uspeti da dovedem Jasmin. Jedva sam uspela da ubedim italijanske agente da njihovi manekeni dođu u zemlju pod embargom. Prodala sam stan za reviju. Ne znam da li je to bilo pametno, ali moju kolekciju je nosila u to vreme najpoznatija manekenka na svetu. Ponosna sam na hrabrost koju sam imala u tom trenutku.

Moglo bi se reći da je biografija Verice Rakočević bajkovita. Njene revije su, i to više puta, bile deo glavnog programa najpoznatijih svetskih nedelja visoke mode. O njenim kolekcijima inspirisanim starom srpskom gradskom nošnjom, srmovezom, kujundžinskim zanatom, pisali su najvažniji svetski modni magazini.

- Održali su me velika strast i ljubav prema ovom poslu. Mislim da sam bila sebična u odnosu sa svojom decom, jer mi je posao oduzimao vreme koje je trebalo da provedem sa njima. Griža savesti se amortizuje činjenicom da smo vezani jedni za druge. Mada imaju svoju decu i svoje porodice, ne prođe dan da se ne čujemo i ne vidimo. Imam 75 godina, ali imam snage, želje i volje da dugo radim. Konačno sam ušla u mirnu luku, izabrala mesto i za život koje mi najviše odgovara. Imam divan brak, deca su velika, unuci su tu i mogu da radim onoliko koliko mene čini srećnom i zadovoljnom - zaključuje Rakočevićeva.