SVE NAM SE ČINI DA ZA NAŠEG SINA IMA LEKA: Željko iz Lukinog Sela gotovo deceniju živi u budnoj komi

- Nakon tog teškog infarkta i prekida snabdevanja mozga kiseonikom, Željko je gotovo šest meseci ležao u zrenjaninskoj bolnici, a onda smo mi preuzeli staranje o njemu i uz pomoć profesorke dr Gordane Ocić, koja je dijagnostikovala budnu komu, borimo se i dovijamo kako umemo da bi našem sinu bilo bolje - priča majka Božica. - Ne stidim se. U velikoj smo nevolji godinama i nekako naviknuti na zlo, ali ako neko ima neki savet, ideju kako da zajednički pomognemo Željku i izbavimo ga iz stanja budne kome, neka se javi. Telefon je 069/ 3885067.

Ubeđena je majka u bolje sutra svog sina.

- Posle poteškoća sa mokrenjem, 2019, imao je operaciju i izvađen mu je veliki kamen iz bubrega. Sve je podneo normalno, oporavio se, kao i svaki drugi čovek. A da je njegov organizam u dobrom stanju potvrđuje i vidan napredak u držanju tela i mogućnost da sam sedi, noću normalno spava. Sve nam se čini da za njega ima leka, da neko može da pomogne da se naš Željko vrati iz kome - uz zrnce optimizma naglašava majka Božica.

Dok joj se u očima gomilaju suze, jedva nam govori i da je tokom leta, njihova ćerka Vesna, šest godina starija od Željka, imala silne zdravstvene probleme i četiri operacije i da je trenutno na hemoterapijama.

- Nevolja za nevoljom, ali guramo dalje... Trebalo je da vidite Željkove suze, kada je posle dužeg vremena Vesnine bolesti, video stariju sestru... Nema moć da komunicira i govori, ali emocije ima - dodaje Živko, stidljivo ističući da je ćerkino lečenje premašilo 8.000 evra, ali na sreću, posle odstranjene žuči, debelog i tankog creva i jajnika, ona je bolje.

A Željko, po struci inženjer prehrambene tehnologije, do kobnog 12. marta 2014. živeo je kao i ostali njegovi vršnjaci: bio je veseo, pun života, pošten, blag prema prijateljima i drugarima.

- Služio je 2002. godine vojsku. Bio je mesec dana na obuci u Obrenovcu, nekoliko dana u Šapcu, a onda je prekomandovan u Preševo. Nakon povratka malo se promenio i povukao u sebe, ali nikada nije hteo da priča šta se tamo događalo, nekako je to potiskivao i držao u sebi - kaže Božica.

Njen suprug nastavlja:

- Oboje smo već u godinama i nema noći da ne pomislim šta će on ovakav, kada nas ne bude, ko će se brinuti o njemu.
Iako su Živku 72 godine, svakodnevno brije, kupa, više puta tokom dana podiže i pomera Željka.

- Radimo sa njim svakodnevno vežbe, išli smo u Banju Rusandu na fizikalnu terapiju, ali jednostavno nemamo više novca, pa sada sami sa njim, lagano, strpljivo vežbamo. Ja mu menjam kanilu, pelene - kaže majka Božica.

Napominje i da sa dve skromne penzije, idu iz kredita u kredit, kako bi nabavljali neophodne namirnice, gazu i lekove za sina, koji se hrani samo uz pomoć šprica, blendiranom hranom. Samo 300 metara gaze im je potrebno mesečno. Nekako namaknu novca za toliko obične, mada bi sterilna, koja je mnogo skuplja, bila bolja i preporučuje se.

- Čitamo knjige, uz pomoć interneta probamo sve ne bismo li mu olakšali, stigli smo čak do našeg čuvenog neurohirurga prof. dr Dragana Savića, koji smatra da Željko može da se vrati iz te budne kome. Željku je sad pritisak normalan, rezultati krvi i urina perfektni - dodaje Božica.

Od nje stiže i vapaj: kada bi samo neko mogao nešto da nam kaže, da znamo da li je gladan, da li mu je hladno, boli li ga nešto.

- On reaguje, čuje nas, ne znam da li i vidi, mada su mu oči potpuno zdrave, vodili smo ga na bezbroj pregleda - dodaje Živko.

Zahvalan je, kaže, unukama, Vesninim ćerkama, koje su medicinske sestre i mnogo im pomažu u Željkovoj nezi:

- Da nas neko ne shvati pogrešno, iako smo na izmaku snage, mi ne tražimo milost.

Jednostavno i uteha nam mnogo znači, mada nemamo novca više ni za drva na koje se grejemo, a kamoli za kvalitetne namirnice koje Željko mora da uzima.
Popovići se nikada do sada javno nisu oglašavali.

- Prija nam kada se neko interesuje i svrati da nas obiđe, jer smo 24 časa prikovani za Željkovu postelju i nigde ne idemo. Nakon što već deset godina vodi bitku prikovan za bolesničku postelju, prijatelji, drugovi i vršnjaci, koje je nekada imao, zaboravili su našeg Željka i ne posećuju ga. Mnogo smo zbog toga razočarani - uglas govore Božica i Živko.

Nema apoteke

S OBZIROM na to da je u Lukinom Selu samo jedna prodavnica i da nema apoteke, Popovići za svaku sitnicu moraju u Zrenjanin. Kažu da je dobro dok Živko još može da vozi automobil i zabrinuto razmišljaju šta će biti kad više ne bude mogao da sedne za volan.

Kao da zaustave vreme, ne stare

NEKE knjige koje smo suprug i ja čitali potvrđuju da bolesnici u stanju budne kome, kao da zaustave vreme i uopšte ne stare. Evo, to se potvrđuje i kod našeg sina. Inače, on nijednu ranu, dekubitus, na telu od sedenja i ležanja nema - ističe majka Božica.