KOLO NAZVAO "ZAŠTO ĐAVO SREĆE NEMA": Valjevac Dragoman Medulović Proka (75), vrhunski koreograf, osmislio mnoge narodne igre

Spada u retke vlasnike nulte licence stručnjaka u oblasti kulture i nematerijalnog nasleđa, koje mu je izdalo Udruženje koreografa narodnih igara Srbije. Priredio je bezbroj seminara o narodnim kolima i igrama, objavio mnoštvo priručnika iz te oblasti.

- Folklorom sam počeo da se bavim u čuvenom "Abraševiću", kada sam iz rodnog Gornjeg Lajkovca kod Mionice, kao petnaestogodišnjak došao u Valjevo, gde sam u Tehničkoj školi učio zanat - seća se Dragoman. - Kao metalac, zaposlio sam se u Namenskoj industriji valjevskog "Krušika", da bi ubrzo, još kao mlad igrač folklora, bio angažovan da pripremam ansambl "Krušik-Plastike" u Osečini, zatim KUD u Peckoj, da bi se, potom, potpuno posvetio koreografijama i tako bez predaha, sa istim žarom i entuzijazmom, do danas. Sa istim žarom vodim i folklorni ansambl "Izvor" u Valjevu, koji uspešno nastupa u Srbiji i inostranstvu.

Među koreografije narodnih kola koje je osmislio, naročito izdvaja "Streljali smo kroz prsten jabuku, da venčamo brezu i jablana" koja slikovito, muzikom, igrom, pesmom, prikazuje svadbene običaje u Podgorini. Ili, "Đurđevdansko druganje", koje pripoveda narodne običaje kada dve drugarice žele da postanu posestrime...

- Mnoge moje koreografije u svojim nastupima igraju mnoga kulturno-umetnička društva u Srbiji i dijaspori - kaže Medulović. - Jedino koreografiju "Kako đavo sreće nema", koju sam osmislio uz pomoć legendarnog frulaša, pokojnog Krstivoja Subotića iz Osečenice kod Mionice, u Srbiji izvodi folklor koji vodim. U pitanju je na prvi pogled jednostavno kolo, koje posle prvog dela ima jedan prelaz, caku, te kad na tom mestu igrač ispadne iz ritma, teško uspeva da posle uhvati korak sa ostalima. Do kraja kola, ostaje u kontri u odnosu na druge igrače, zato kolo i ima neobičan naziv - "Kako đavo sreće nema".

Priseća se Dragoman svog prvog učitelja folklora Slobodana Tadića Žuće, od koga je, kaže, naučio mnoge tajne narodnih igara. Stekao je dobru osnovu, tehniku igre, te je brzo postajao solista u svim kulturno-umetničkim društvima čiji je bivao član.

- Nisam želeo da koristim tuđe, pa sam počeo da osmišljavam svoje koreografije, služio sam se retkim udžbenicima i priručnicima iz te oblasti, objavljenim između dva svetska rata - kaže Medulović. - Mnogo vremena provodio sam u selima valjevskog kraja, beležio melodije, korake narodnih kola, tako stekao ogromno znanje. Za kolo "Stari zaplet" osmislio sam koreografiju na melodiju poznatu od davnina, koju mi je odsvirao frulaš Krstivoje Subotić... U koreografiji na temu svadbenih običaja u Podgorini, osmislio sam lik čauša, koji po narodnom verovanju ima čudesne moći, mogao je da otera zle sile i uroke od mladenaca i svatova. Bez čauša se nigde, nekada, nije moglo, ni na svadbu, ni u rat...

Dok su, ističe, drugi koreografi čauša prikazivali tako što su igrača samo oblačili i šminkali za tu ulogu, kod njega pesmom objašnjava ko je i šta je. Tako je, kaže, svakome u publici jasno šta je čauš, koja je njegova uloga u nastupu. Slikovito je prikazan i običaj pozivanja na svadbu buklijom.

- Dalje, u prikazu svadbene ceremonije Podgorine, sledi kumovo kolo - kaže Proka. - Tako se kolo zove, jer ga po pravilu povede isključivo kum pre ponoći, a može da se igra dokle god on želi, čak dok zora ne zarudi. U to kolo po običaju se hvataju bračni parovi iz familije mlade i mladoženje koji imaju dece, kako bi i mladenci imali poroda i berićeta. Kada kum prekine kolo, svadba se završava, a svatovi odlaze kući. Za ovu koreografiju dobio sam sijaset nagrada i priznanja. Po oceni mojih kolega, "Đurđevdansko druganje" i prikaz podgorske svadbe spadaju u najbolje koreografije uopšte, kad su u pitanju obrasci koraka i igre, a bazirani su na temeljima izvornih igara i scenski su izuzetno efektne.

Uz one iz valjevskog kraja, potpisao je koreografije i za starogradske, te igre iz Leskovca, Banata, Crne Gore... Ponosno ističe da je cela njegova porodica posvećena folkloru. Suprugu Stanu, koja je pre četiri godine preminula, svojevremeno je i upoznao kada su zajedno igrali u kulturno-umetničkom društvu. Njihove ćerke Violeta i Biljana, bile su vrsne igračice KUD "Krušik" i "Abrašević" u Valjevu.

- U glavi imam na stotine narodnih kola - kaže Dragoman. - I danas, rado se uhvatim u kolo i igram istim žarom kao kada sam bio mlad. Nema teškog kola za igranje. Dešava se da se igrači muče sa najjednostavnijim kolom, a da zamršene korake savladaju očas posla. Za najjednostavnije smatra se takozvano kolo mesta, u pitanju je običan trokorak, a neretko se igrači u njemu sapliću, pa kad se zbune sve pređe u trčkaranje. Ipak, ono što je rešeto vremena prosejalo, ostaje zanavek, kao "moravac", koji okom koreografa gledano ima jednostavan obrazac koraka, a odvajkada se igrao i igraće se zanavek. Koliko su srpski folklor, narodne igre i kola vredni, jedinstveni i kvalitetni, najbolje se vidi kad naša kulturno-umetnička društva odu na festivale u inostranstvo, tu su neprikosnoveni. Posle folklora iz Srbije, nema svrhe iko više da nastupa...