TUKLI SU ME DOK MI NISU SLOMILI RUKU: Milenko Milanović, jedan od 600 zatočenika logora "Visoko", o torturama iz ovog kazamata
POKUPILI su nas 20. juna 1992, u porodičnim dvorištima. Pun nas je kamion, a niko nije progovarao ni reč.
Privatna arhiva
Gledali smo prestrašeno kako gore srpske kuće u naselju Počište. Stigli smo u Visoko, u kasarnu "Ahmet Fetahagić", gde je pre početka rata bila JNA. Stražari su vikali: "Izlazite, majku vam četničku, brže!" Tukli su nas nogama, rukama, kundacima. Odveli su nas u podrum, bez svetla i prozora...
Ova sećanja Milenka Milanovića su živa, iako je prošlo više od 30 godina otkako je bio zatočen u kazamatu u Visokom, nazvanom "Izolacioni logor za Srbe", koji je u ovom gradu formirala muslimanska tzv. Teritorijalna odbrana. Za pravdu se borio knjigom "Lagano umiranje: Logor Visoko 1992-1993", a sada pomno prati suđenje, pa i današnje ročište pred Sudom BiH protiv Zijada Kadrića, Hajrudina Halilovića, Asima Hamzića, Miralema Čengića, Samira Selimovića i Amira Murtića, protiv kojih je Tužilaštvo BiH podiglo optužnicu i tereti ih da su od maja do kraja 1992. mučili, pljačkali, fizički i psihički zlostavljali Srbe s područja Visokog, među njima i žene, decu i starce.
Privatna arhiva
Ništa ne može biti kao pre
U VISOKOM je izvršen strašan zločin nad Srbima, ne samo fizička likvidacija nego i kulturno, versko i etničko zatiranje. Sve to se dogodilo u poslednjem ratu. Osmo sam koleno loze koja sada više ne postoji u Visokom. Bio sam uzoran građanin, nisam imao ikakve prekršaje, imao sam drugove muslimane, ali sam proteran sa ognjišta samo zato što sam Srbin. U sve Srbe, tog 20. juna 1992, ispaljen je pucanj iz muslimanskog snajpera. Pucanj koji je etnički očistio Visoko. Ne želim da znam da li bi voleli da se vratimo. Ne može biti kao pre jer ne mogu vratiti Vladimira, Branka, Igora, ni Višnju, kojoj je nedostajalo nekoliko dana da napuni deset godina. Ne mogu vratiti Žiku i njegovu majku Dušanku, ni Slavka i njegovu Danicu... a tek Vukoviće: Boška, Draginju, Jelenka, Zdravka, Rajka - priča naš sagovornik.Prema navodima optužnice, logoraši su bili podvrgnuti svakodnevnim premlaćivanjima, nečovečnom postupanju. Među 90 svedoka je i naš sagovornik.
- U logoru nas je bilo oko 600 - kaže Milanović za "Novosti". - Desetoro logoraša je ubijeno, više od 20 ranjeno, dvojica su poginula prilikom eksplozije granate. Sedeo sam pored Milivoja Bajića kad je ubijen snajperskim metkom u našoj sobi. Samo su dvojica svedoka rekla da nisu dobila batine. Mene su tukli pet puta. Nije mi bilo strašno kad su me tukli, ni kad su mi slomili ruku. Ni to što sam gladan, mršav, bos, žedan... Kad vas tuku izgubite pojam o vremenu. U tim trenucima očekujete udarce. Ali, kad ostanete sami onda razmišljate o slobodi. Privatna arhiva
Tokom boravka u logoru, Milanović je vodio dnevnik. Krišom. Na papirićima koje je vešto krio. Te zapise je kasnije pretočio u knjigu. Ruke mu drhte dok ih vadi iz fascikle.
- U to vreme nisam imao nameru da pišem knjigu, dnevnik mi je služio kao podsetnik, da ne zaboravim ako preživim - priča Milanović. - Pisao sam ga u specifičnim uslovima, usled autocenzure i straha da me ne otkriju. Rečenice su kratke, od po četiri-pet reči bez ikakvih epiteta, dodatnih podataka... Na primer, iza rečenice "Gladni smo" krije se da smo iscrpljeni od rada, prljavi, poniženi; da danima nismo ništa jeli, da ljudi kada ustanu u želji da naprave korak-dva zbog iznemoglosti padnu; da logorašu muva šeta po licu a on nema snage da je otera; da ljudi po mesec dana nisu išli u WC jer nemaju potrebu. Sličnih rečenica u dnevniku je mnogo: "Strah nas je", "Ponovo tuku", "Prva razmena", "Oko nas sve grmi", "Granata eksplodirala u 4", "Poginuli Trifko i Milo", "Ubili Miketa", "Vojo umro od batina"...
Priča nam Milanović da je još nekoliko logoraša pisalo beleške, ali su ih otkrili:
- Tukli su ih toliko da sam se dvoumio da li da uništim dnevnik. Velika je šteta što nemamo njihove zapise, jer bi obogatili dokaze o zločinu nad Srbima u Visokom. Moji zapisi su ono što sam primetio u svojoj okolini, u sobi broj tri, ali ne znam šta se dešavalo u sobi broj dva i četiri, gde su bili muškarci, ili u sobi broj jedan, gde su bile žene i maloletna deca. Čuli smo noću plač žena iz hodnika, ali ne znam kakvu torturu su one preživljavale. Privatna arhiva
Tokom zatočeništva u logoru Milanović je upoznao gorka osećanja sa kojima se nije sretao u dotadašnjem životu:
- Upoznao sam strah, neizvesnost, gladovanje, batinanje, izgubljenu volju za životom..., ali sam otkrio da mi nije teško da pišem pesme. Prvi stihovi su nastali u logoru, nažalost, inspirisani batinanjem mog strica Miloša, kada sam mu obećao da ću ako živ izađem napisati nešto o našem stradanju.
Posle trideset godina, gotovo polovina logoraša iz Visokog je preminula, dok su preostali rasuti po svetu. Najviše ih je u SAD, Australiji i Švedskoj. Milanović je sa porodicom u Ričmondu u Virdžiniji, gde je zaradio penziju.
- Opljačkani, fizički i psihički slomljeni, a zadovoljni što smo živi, ogorčeni na prošlost i bez vizije o budućnosti, razbacani smo širom sveta - priča Milanović. - Svi smo se sukobili sa raznim kulturama i načinom života u tim zemljama koje su nas "spasle" i dale šansu za bolji život daleko od nas samih. Izgubili smo identitet, učili smo nove jezike, a naša deca zaboravljala su srpski. Moja knjiga je svedok jednog vremena u kojem je nestao srpski narod u Visokom. Od prošlosti se ne živi, ali se ona ne zaboravlja.