DRINCI NAŠLI MIR U HLADU MASLINA: Srpska vojnička groblja, svedoci slave, žrtve i herojstva (6) FOTO

Francuski i lekari iz Engleske, uglavnom dobrovoljci, suočeni su sa nemerljivom nesrećom srpske vojske koja je, samo nekoliko meseci ranije, ispisala najsvetlije stranice sopstvene istorije. Dočekali su gotovo umiruću Drinsku diviziju koja je ovde, posle strašne golgote, potražila utočiše i spas, u rano proleće 2016.godine. Onu diviziju koja se proslavila u veličanstvenim borbama na Ceru i Kolubari, zaustavila i ponizila nadnajmoćnije jedinice austrougarskog generala Oskara Poćoreka u pohodu na Srbiju.

- Divio sam se Srbima, sad sam nem i pitam se šta će biti od ovog naroda i njegove otadžbine. Ali, ne prestajem da im se divim. Nijedan od ovih vojnika ne žali se, ne vapije zbog rana, gladi... Ni u poslednjem dahu ne gubi nadu u povratak u otadžbinu. U tim poslednjim trenucima, mole da ih pridignem. Da ne umru u posteljama, nego uspravno. I ja ih podignem, pridržim - zabeležio je francuski bolničar, a belešku preneo grčki dnevnik "Anagenenesis".

Tako su u Agios Mateosu umirali Drinci, oslobođeni muka, pa i one najteže da im stignu vesti o užasnim zločinima u zavičaju u kojima su vešane i najsvirepije pogubljene čitave porodice u Mačvi, Jadru i Podrinju. Za preživele njihove saborce prvog i drugog poziva, u čiji je oporavak malo ko verovao, i ovi zločini su bili motiv za prvi juriš na Kajmakčalan, kapiju slobode Porobljene Srbije.

Pod krošnjama drevnih maslinjaka, humke su stradalih. Njih 560 je zauvek ostalo na jugu Krfa, na tridesetak kilometara od grada, među dobrim ljudima koji, kad nema nas, da upalimo sveću , brinu da humke ne zarastu. Želja im je bila dok su pristizali, da im oporavilište ne bude uz more. Da ih rasporede u "kakve bašče" nalik zavičajnim voćnjacima, "želja da ih mine".

Risto Jović iz Trnave ovako je govorio svom komandantu Kosti Sminjaniću:

- Ne imadoh sreću da poginem na Ceru ili Kolubari gde smo se junački borili. Ne ispustih dušu preko Albanije... Ako ovde umrem, a svi su izgledi, nemojte me pod kamen.

Dajte me, ovde, pod drvo. U ladovinu. Još da mi je samo šljiva, jedna jabuka kolačara, očas bi to bilo.

Tako je Drincima, želja prizvala sudbinu, ili, sudbina ispunila želju, pa im namenila Agios Mateos. Reporteri "Novosti" idući u susret stogodišnjici proboja Solunskog fronta, zabeležili su u ovom tihom, božanstvenom selu, priču o jedinstvenom poštovanju grobova srpskih junaka. Ispričali su nam meštani da ne obaraju stare maslinjake pod kojim počivaju vojnici Drinske divizije. Puštaju viševekovna stabla da sama skončaju nad njihovim grobovima. Paze na spomen-česmu, na uzvišici podignutu u čast slave, žrtve i herojstva naroda koji je pomerao granice ljudskog podviga. Ne daju korovu da zaposedne spomenik u groblju.

Ovu piramidu od grčkog kamena, spomenik vojnicima Drinske divizije, podigli su u podnožju Agisa preživeli vojnici i oficiri svojim saborcima. Sami su klesali crni kamen i u njega uzidali beli mermerni krst. Bio je to prvi spomenik srpski junacima u Velikom ratu.

Oko spomenika ograđeno groblje. Humka do humke. Sve, jednake. Na ulazu gvozdena kapija i kameni zid preko koga se povija vinova loza. Okolo tanani čempresi. Stražu čuva samo malena crkva, više kao maketa pravoslvnog hrama.

Sa bočne strane spomenika u bareljefu "stražari" vojnik s puškom u ruci, a ispred stihovi poručnika, Drinca, Vlade Stanimirovića :

" Na humkama u tuđini
neće srpsko cveće nići
poručite našoj deci
Nećemo im nikad stići
Pozdravite Otadžbinu
Poljubite srpsku grudu
Spomen borbe za slobodu
Neka ove humke budu "

Ispod krsta uklesan državni grb Kraljevine Srbije i potpis "Drinci, svojim drugovima".

Zemlju na kojoj su se lečili i umirali, porodica Janusa Janulisa, nikada nije zaorala.

Stari Janulis je zavetovao potomke:

- Duše srpskih vojnika stoluju ovde na Krfu uz Svetog Spiridona - prenao je zavet sinu.

Ostavio je sećanje da su i srpski vojnici nosili mošti ovog sveca, zaštitnika Krfa.

Opisao je kako je izgledala ta povorka u slavu sveca, u leto 1916. godine, kada se korpusi iz Srbije osvežili i osnažili.

- Iza grčkih sveštenika vojnike sa moštima, pratila je njihova izbegla vlada, deo parlamenta, mitropolit Dimitrije. Kada je svečana povorka završila, Srbi su zaigrali.

Mi smo ih ljubili i plakali. Nije to bila više ona vojska, tužna i beznadežna. Bila je to nova snaga koja zadivljuje.

Janulis je otišao početkom osamdesetih. Srbija mu je podigla spomenik u bronzi, između crkve i škole u centru. Ispod je posveta: "Sinu slavnih Helena, zahvalni srpski narod".

Plemići u zemlji domaćina

KRFSKI dnevnik je zabežio i ovo:

- Srpski vojnici, Drinci, Moravci, Timočani, došli su među nas kao senke od ljudi. A, gorostasi prvih pobeda. Na jedan pogled - bedni ostaci strašnog nacionalnog brodoloma.

Sa teškim bolom u dušama, jer su izgubili otadžbinu, porodice. Imanja. Sve sveto što su imali. Oni su se, međutim, pokazali kao vitezovi koji znaju kako treba da se bore protiv neprijatelja, ali, i kako se valja plemićki ponašati prema zemlji u koju su došli kao gosti.

I Binički među junacima

U AGIOS Mateosu, Drinsku divizuju posećivao je Stanislav Binički, kompozitor i dirigent, vojni kapelnik. Slušao je kako se "preživeli kosturi leče uz trubu" i pesmu "Marša na Drinu". Dolazio stalno da ih sluša, a oni, kako je govorio, kao da se upravo vraćaju sa Cera i Kolubare. Uz srpsku trubu i njegov "Marš", Drinci će, oporavljeni i prekaljeni 1918. posle proboja Solunskog fronta, umarširati u Niš.