OLUJA NA SUNCU I SRBIJI DONELA POLARNU SVETLOST: Neobičan prirodni fenomen osvetlio sever naše zemlje

Ovaj fenomen, karakterističan za okolinu Zemljinih polova, retko se viđa na malim geografskim širinama, ali je ovaj put iznenadio Evropljane, pa se osim u Srbiji videla u Sloveniji, BiH, Hrvatskoj, Austriji, na Krimu, čak i u oblasti Pulja u Italiji. Iznad Holandije nebo je bilo zeleno i plavo, širom Rusije crveno i zeleno.

Naučnici tvrde da je ovu izuzetno retku pojavu izazvala intenzivna solarna oluja kategorije G3 (maksimum je G5) koja je stigla do Zemlje, pa je zbog svoje jačine na Arktiku viđena i u toku dana uz prisustvo sunčeve svetlosti, što se događa jednom u deset godina. Istovremeno, iz ruskog Instituta za geofiziku saopšteno je da su otkrili snažne smetnje u magnetnom polju, što može prouzrokovati probleme sa elektronskim sistemima.

- Verovatno su ovu pojavu prouzrokovale pojačane aktivnosti na Suncu - kaže za "Novosti" Luka Popović, direktor Astronomske opservatorije Beograd. - Aurora borealis se obično viđa znatno severnije, a nastaje kada se subatomske čestice Sunca kanališu u atmosferu pomoću Zemljinog magnetnog polja.

Polarna svetlost osvetlila je veći deo Velike Britanije i Irske u subotu uveče sve do delova južne Engleske, uključujući Stounhendž.

- Na Zemlju sa Sunca doleću naelektrisane čestice u vidu vetra i to je potpuno prirodna pojava. Zemlja, međutim, ima magnetno polje koje štiti od toga da one ne dospevaju u niže slojeve atmosfere, osim na polovima - kaže za "Novosti" Jovan Aleksić iz Astronomskog društva "Ruđer Bošković". - Na severnom i južnom polu postoje prolazi koji podsećaju na levak, kroz koje te čestice stižu na Zemlju. Polarna svetlost nastaje kada se naelektrisane čestice sa Sunca sudaraju sa molekulima gasa u vazduhu koji zatim oslobađaju fotone svetlosti. Kiseonik proizvodi zeleno svetlo, a azot uzrokuje da nebo sija crveno.

Magazin "Nju sajentist" objavio je u septembru da se očekuje da će polarna svetlost ove godine biti jača nego prethodnih godina, zbog porasta aktivnosti na Suncu. Astronomi su otkrili da Sunce ima poznati ciklus aktivnosti sa periodom aktivnosti od nepunih 11 godina. Tokom 11 godina aktivnost Sunca, raste od nekog minimuma, dostiže maksimum, i onda opet polako padne na minimum. I tako ukrug. Što je veći broj pega, veća je aktivnost Sunca, više ima solarnih oluja i eksplozivnih procesa na Sunčevoj površini. Kasnije je shvaćeno da i pojava polarne svetlosti na manjim geografskim širinama prati ovu pravilnost.

- Erupcije na Suncu se stalno dešavaju. Nekada neka od njih pogodi Zemlju, što može da prouzrokuje poremećaj magnetnog polja. Solarna oluja može da poremeti rad satelita i telekomunikacionih uređaja - naglašava Aleksić.

U novinskim člancima zabeležena je pojava polarne svetlosti u Beogradu i severnim delovima Srbije u januaru 1938, viđana je i 1958, potom 8, 9. i 11. novembra 1991, kao i u noći između 6. i 7. aprila 2000. Poslednji put, aurora borealis nad Srbijom je viđena 2003.

Pre nego što je nauka pružila objašnjenje za nastanak polarne svetlosti, različite kulture pridavale su joj mitske osobine, koje su se na pojedinim mestima i dan-danas održale poput legendi. U mnogim starim kulturama aurora je od davnina pobuđivala znatiželju. Na pimer, Aboridžini imaju nekoliko stotina priča koje se bave značenjem aurore, mahom je povezuju sa velikim bakljama koje su zapaljene na nebu kako bi ljudima poslale određene poruke. Najstariji poznati zapis o polarnoj svetlosti je iz 2600. godine pre nove ere u Kini, kada je opisana kao jaka svetlost koja se kreće oko zvezde Su iz sazvežđa Bei-Dou. Za naziv aurora borealis, koji se pojavio tek 1619, zaslužan je Galileo Galilej. On je ovaj fenomen nazvao po rimskoj boginji jutra. Ipak, on je imao pogrešno shvatanje da aurore nastaju usled prelamanja sunčeve svetlosti u atmosferi. Tek je 1902. norveški fizičar Kristijan Briklend zaključio da polarnu svetlost uzrokuje strujanje gasa u višim slojevima atmosfere.