SRPSKO ČUDO U BUGARSKOJ: Presvlačenje moštiju svetog kralja Milutina iznedrilo nestvarne scene (VIDEO)

Nedugo posle smrti pomenutog kralja Milutina, 29. oktobra 1321, njegovo telo je pred Kosovski boj 1389. prebačeno iz Banjske u Trepču, da bi pred osmanskom najezdom 1460. godine bilo preneto u Sredac (današnju Sofiju), u crkvu Svete Nedelje koja se po njegovim moštima još naziva crkva svetog Kralja.

Upravo taj hram, saborni hram Sofijske mitropolije - najvažnija crkva glavnog grada Bugarske, bio je mesto nestvarnog događaja tokom vikenda za nama.

Kako već sedam vekova mošti srpskog kralja-svetitelja počivaju u pomenutom hramu, Bugarska pravoslavna crkva 30. oktobra proslavlja uspomenu na Svetog kralja Stefana Milutina, a sama crkva svete Nedelje taj dan obeležava kao drugi hramovni praznik.

Po tradiciji, 29. oktobra, dan uoči praznika, služena je arhijerejska Sveta Liturgija sa presvlačenjem moštiju svetog kralja. Sa blagoslovom Njegove Svetosti Mitropolita sofijskog i bugarskog Patrijarha Neofita, bogosluženjem je načalstvovao Njegovo Preosveštenstvo Episkop belogradčički Polikarp, vikar mitropolita sofijskog.

Uz njega, tu su bili i arhimandrit Vasilije - protonamesnik Svetosofijske mitropolije, arhimandrit Jevtimije - duhovni nastojatelj Sofijske eparhije, ali i jeromonah Mardarije - iguman manastira Poganovo iz Srbije, kao i hramovno sveštenstvo i više od 40 sveštenika iz Sofijske eparhije. Svečanom bogosluženju prisustvovali su i Željko Jović, ambasador Republike Srbije u Bugarskoj, zaposleni u ambasadi i zvanični gosti iz Srbije, kao i gradonačelnica Sofije – Jordanka Fandakova.

"Bogme, Bugari se nisu obrukali!", reče jedna gospođa iz Srbije, videvši ko je sve došao iz zemlje-domaćina na ovu svečanost, ali se nisu obrukali ni Srbi. O, naprotiv.

Od nekoliko hiljada ljudi koji su uzeli učešća u ovoj svečanosti, gotovo da je polovina (ako ne i više od polovine) bilo iz Srbije.

Došao je naš narod sa raznih strana da se pokloni svetom kralju i njegovim čudotvornim moštima koji već vekovima daju isceljenje onima koji im sa iskrenom verom u Boga prilaze: uz nekoliko grupa koje su pošle iz Beograd, bilo je tu Srba i iz drugih delova otadžbine, od Kraljeva, preko Malog Zvornika, Prizrena, do Bačke i Srema, a bilo je i Srba koji žive van granica Republike Srbije, poput velike grupe koja je stigla iz Republike Srpske (i, iako potpuno neispavana od puta najpre za Jaši, u Rumuniji, na poklonjenje svetoj Petki, ni u čemu od onog što je sledilo nisu zaostajali za braćom i sestrama iz matice).

A sledile su dirljive scene.

Recimo, stari bugarski sveštenik, protojerer stafrofor Kiril Popov koji je držao propoved, podsetio je da "ko kaže da voli Boga, a ne voli brata svoga - lažljivac je", a onda je Srbe nazvao "braćom našom" i pozvao i Bugare i Srbe da svedoče hrišćansku ljubav, ne samo tu, pred moštima svetog kralja. Bilo je suza među okupljenima dok su to slušali...

Ili, episkop Polikarp se još tokom velikog vhoda molio ne samo za Bugare, već u jednom trenutku i za "Srbe, njihovo državno rukovodstvo i vojinstvo", što je prilično ganulo one koji su prešli granicu da bi ovome prisustvovali - jer su se Srbi, sećajući se ne malih i nikako ne naivnih vojnih sukoba ova dva naroda, divili molitvi vikarnog episkopa bugarskog patrijarha i za srpsku vojsku. 

Uz to, bilo je i reči na srpskom. Ne malo njih.

Poneki sveštenik bi ih izgovorio tokom službe, a zatim je, posle ispovedanja vere ("Vjeruju") na bugarskom, iz oltara izašao otac Mardarije iz manastira Poganovo, pa zagrmeo: "A sada mi!" - i sofijski saborni hram odjednom je odzvaljao rečima na srpskom: "Verujem, u jednoga Boga, Oca, svedržitelja..."

Kada je na red došla sveta tajna pričešća, koje je potrajalo jer su skoro svi pristigli Srbi prilazili putirima, kraći predah je uzeo sjajan muški hor hrama svete Nedelje, kojim je dirigovao dr Stojan Malinov. Ali, pesma nije utihnula:

Srbi su počeli da pevaju, i to tako da se to čulo i izvan prekrasno živopisane građevine.

Nakon svete liturgije otpočeo je obred presvlačenja moštiju svetog kralja Milutina. One su najpre iz centralnog dela hrama svečano unete u oltar, pa položene na sveti presto.

Skinute su stara riza i odežda...

... i to da bi se riza iseckala na komade i podelila okupljenom narodu, a odežda poslala u Srbiju (ovoga puta u hram svetog Petra i Pavla u Nemenikućama, na Kosmaju).

Sveti kralj je odeven u novu rizu i odeždu, a onda je sveštenstvo nosilo mošti u litiji. 

Po blagoslovu mitropolita sofijskog i bugarskog patrijarha Neofita, litija sa moštima svetog kralja Stefana Milutina održana je glavnim ulicama Sofije.

Na kraju, klečeći pred svetim moštima, episkog Polikarp je svetitelju pročitao posebnu molitvu, a i okupljeni narod je kleknuo i prineo svoje molbe svetitelju.

Tu, jedni uz druge, Bugari i Srbi, okupljeni u molitvi, svedočili su još jedno čudo - ono na koje pravoslavlje i poziva:

Ljubav među bližnjima. 

A samo njome se i brišu sve one razlike koje dovode do sukoba. Kada istinska ljubav postoji i bukti iako je bila gašena krvlju, kada tako vaskrsava iako se kroz istoriju to ponekad činilo nemogućim, onda nekako uobičajena postanu i sva druga čuda koja se dese kod moštiju svetitelja - i isceljenja bolesnih, i umirenja nemirnih... 

Uostalom, sveti apostol Pavle lepo zapisa:

"A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih - najveća je ljubav".

Baš to čudo se i desilo pokraj moštiju svetog kralja Milutina u Sofiji.

I dešava se gde god je takva vera - čista i jaka. 
(Suze su tu samo potvrda da čuda postoje.)