TEŠKA SUDBINA SAMOHRANOG OCA I NJEGOVE ČETIRI ĆERKE, U VRBASU: Žive u trošnoj kući na groblju, majka ih napustila
IZA zidane ograde, sa kapijom, na samom kraju Ulice Oktobarske 26 u Vrbasu, trošna kuća, okružena podignutim spomenicima i njihovim ostacima zaraslim u šiblje i korov, na davno napuštenom švapskom groblju, dom je Gorana Čavraka (55), samohranog oca četiri kćerke. U kući od naboja, sve je staro i dotrajalo, mnogo toga nedostaje, ali je ispunjena ljubavlju i međusobnom pažnjom. Uz skromno pokućstvo, ta kuća je sve što imaju, a i ona im je data na korišćenje.
FOTO: Privatna arhiva
Trudi se Goran, otkad ih je pre četiri godine napustila supruga i majka, a starateljstvo o deci dodeljeno njemu, da pruži mezimicama koliko može, ali i pored beskrajne želje mnogo toga nije u stanju da im obezbedi. Od plate kurira u lokalnoj samoupravi, pa još opterećene kreditima, malo toga ostane za život. Trenutno najviše strepi od predstojeće zime, jer nema za ogrev, šporet je odavno dotrajao, a devojčicama, najmlađoj Ivani, đaku četvrtog razreda, Slađani šestaku, Milici učenici sedmog i najstarijoj Mileni koja pohađa osmi razred, sada su neophodni topla odeća i obuća. Foto: Privatna arhiva
- Idem i sakupljam granje, pa dokle nam bude trajalo.Oskudevamo i u hrani, a deca rastu i svašta im treba - kazuje nam Goran glasom punim tuge što ćerkicama ne može da priušti sve što im je potrebno. - Svaki slobodan trenutak koristim da sugrađanima trimerom pokosim travu, očistim dvorište i svaki drugi posao koji mi ponude, samo da zaradim još neki dinar.
POMOĆ
SAMOHRANOM ocu Goranu Čavraku i njegovim kćerkama, svaka vrsta pomoći je dobrodošla. Oni koji žele da im pomognu da bi za zimu obezbedili bar ogrev, mogu uplatiti novac na Goranov tekući račun: 105-408301908-23.
Četiri sestre ne žive koliko-toliko bezbrižnim životom svojih vršnjaka, a surove životne okolnosti su ih naterale da prerano odrastu. Na nejaka, još dečja pleća, odgovorno su preuzele brigu o domaćinstvu, kuvaju, peru i trude se da ono što imaju bude čisto i uredno. Skromne i lepo vaspitane, nerado hoće da kažu šta im je najpotrebnije i šta bi volele da imaju. Jedanaestogodišnja Slađana se, ipak, odvažila da nam tihim glasom, gotovo šapatom, kaže:
- Želja mi je da imam novu toplu jaknu.
Svesne su sestrice da otac mora i dodatno da radi i da biciklom prelazi s jednog kraja Vrbasa na drugi, jer im je svaki dinar važan. Gorana duša boli što ne može da im priušti više, ali mu je, veli, najvažnije da su zdrave, da idu u školu i da su dobri đaci.
- Teško mi je i ne mogu sam sa četvoro dece, socijalu nisam tražio, neću da budem na teret državi. Teško mi je da ištem - s mukom priznaje ovaj skromni čovek. - Nije mi važno za mene, iako mi je zdravlje narušeno zbog povrede pre 17 godina kada sam jedna živ ostao, samo da ćerkama obezbedim bar osnovno. Foto: Privatna arhiva
Nije svejedno samohranom ocu što ćerke mora da ostavlja same u kući na groblju, ali ih stalno savetuje da, kada on nije tu, zaključaju i nikoga ne puštaju unutra.
BAREM IM JE ŠKOLA BLIZU...
PRE nego što su se pre četiri godine uselili u trošnu kuću, dotrajale drvenarije i zidova koji vape za popravkom, porodica Čavrak je živela na salašu, tri kilometra udaljenom od grada.
- Kako je koja stasavala za školu, odvozio sam ih biciklom bez obzira na to kakvo je vreme napolju - otkriva nam Goran. - Pristao sam da dođemo u ovu kuću, jeste da je na groblju, ali je deci bar škola blizu.
- Moraju da se međusobno paze u mom odsustvu, svašta se danas dešava - kaže brižni Goran, dodajući da je tu odmah iza zida igralište i da dolaze svakakvi ljudi. - Nemamo ni rodbine koja bi pomogla, bar da ih pričuva dok radim. Ovde u groblje, preko zida, bacaju svašta, plašim se da se deca ne zaraze. Devojčicama niko ne dolazi zato što žive na groblju, a negde moramo da imamo kakav-takav krov nad glavom. Nije nam prijatno, ali bolje nemamo.