VOZILA NAS GARAVA MAŠINA OD OŠTRELJA PA DO ŠARLEVILA: U Banatskom Veliko Selu kod Kikinde obeleženo sećanje na kolonizaciju (FOTO)

Ovako prvi susret sa Banatskim Velikim Selom kod Kikinde opisuje Uroš Miljević, koji se posle Drugog svetskog rata, doselio s kolonistima iz Prkosa kod Bosanskog Petrovca. Pričao je mešajući ekavicu i ijekavicu, kako su njegovi zemljaci govorili i posle tridesetak godina života u ravnici.

Osim iz Petrovca, u ovo mesto kolonizovani su Krajišnici najviše iz Drvara, Bihaća, a manje iz Ključa, Sanskog Mosta i Dervente. U ravni Banat iz brdovite Bosanske Krajine dolazili su u grupama, "vozom bez voznog reda". Prvi su stigli u novembru 1945. Putovali su dugo. Jedni preko Zagreba, drugi preko Siska i Osijeka. Svi do Novog Sada, a onda dalje. Kada su stigli u selo, ništa što su zatekli nije obećavalo bolji život o kojem su im pričali i koji su sanjali.

- Na železničkoj stanici bio je natpis Jugoslavija, a ispod je pisalo Sveti Hubert. Do kuća su nas razvozili konjskim kolima. Tvrdog puta nije bilo, a blato je bilo za vrh točkova i konjima do stomaka. Tri konja vukla su jedna kola - svedočio je svojevremeno Milan Dejanac.

Iz Bosanske Krajine uglavnom su došle velike i siromašne porodice. Nadali su se da će ih dočekati pune kuće, da će zateći sve što im treba i da će u Banatu imati svega.

- Došli smo u novembru 1945. Bilo je jako hladno. Oni koji su već dolazili da vide kuće, pričali su da ćemo dobiti ključ u ruke i numeru, a da sve u kući ima. Samo uđeš i gotovo. Zato nismo poneli gotovo ništa. Kad smo ušli u kuću video sam samo šarene zidove i go patos. Nema peći, drva, kreveta, sve prazno. Nemamo šta jesti. Bio sam mladić i imao sam ručni sat, a to je onda bilo veliko. Spavao sam na podu i kako sam se okretao prvu noć otpali i staklo i kazaljke - sećao se Slavko Knežević, iz Malog Cvjetnića kod Drvara, ratni vojni invalid koji je doveo još devetoro članova porodice.

Verovali su da idu u bolji život, a neke je sačekala pustoš, pa su se ubrzo vratili ili preselili. Nisu mogli da se naviknu na blato, vodu koja "smrdi i iz nje ide para", da sunce "iz zemlje izlazi i u zemlju zalazi".

- Putovali smo 11 dana od Drvara do Novog Sada. Mislili smo da idemo u Bačku Palanku ili Bački Jarak. U Novom Sadu saznajemo da idemo ka Kikindi. To se mnogima nije dopalo, pa su tražili da se voz vrati. Mi oficiri smo ih četiri sata ubeđivali da nastavimo put - pričao je Dejanac.

Sve do proleća 1946. kolonisti su se hranili na kazanu Narodne kuhinje. Tri porodice "delile" su jednu kravu. Život u novim uslovima nije bio lak.

- Tri nedelje bili smo kod strica, koji je ranije došao. U kući, koju nam je vlast dodelila, još su bile Švabice. Imale su tu šnajderaj. To je bio kao logor. Čekali smo da se one isele, da mi uđemo. Bilo je neprijatno i nama i njima. Sve dok nam nisu rekle: "Ništa vi niste krivi, a nismo ni mi. Drugi su krivi" - pričao je Uroš Miljević.

Kolonisti su se po svemu razlikovali od domaćeg stanovništva: stasom, govorom, navikama, običajima.

Sve što su zatekli bilo je drugačije od onoga na šta su navikli, i zemlja i nebo, i kuće i ljudi, i hrana i voda. Patili su, ali uvek pevali: "Bosno moja ne bi te volio, da se nisam u tebi rodio" i "Nosila nas garava mašina, od Oštrelja, pa do Šarlevila".

- Najvažnija je bila sloboda. Da nema rata. Bili smo siromasi, svi smo jednako imali. Niko nije bio bogat. Ali uvek je bila pjesma. Kad pođemo u atar, sjedamo u drvena kola, jedna drugoj u krilo, ali odma' se zapjeva. Poneseš malo hleba i sira, mi u Bosni vikali basa. Nosiš u šoljici, a radiš ceo dan. U kućama nije bilo vode. Išli smo na česmu u kraj sela. Doneseš jednu kantu, svi se napiju, aj' po drugu - sećala se Milka Miljević.

Ali vreme je pokazalo da su u Banat stigli vredni i mudri gorštaci. Nemci koji su ostali podučavali su ih kako da lakše oru crnicu, da uprežu jake konje, pozajmljivali su im alat. Bilo je to vreme velike nemaštine, a u svakoj kući bilo je mnogo nejači.

- Došlo je ukupno 676 porodica sa 4.322 člana. Među njima je bilo čak 152 dece ratne siročadi. Došla su 302 ratna vojna invalida, 984 borca NOB i 101 nosilac Partizanske spomenice - zapisao je Milan Dejanac.

Današnje Banatsko Veliko Selo nastalo je od tri nekadašnja sela: Svetog Huberta, Šarlevila i Soltura, koja su posle Drugog svetskog rata ostala prazna. Stanovnici, pretežno Nemci, iselili su se. Glavno i najveće bilo je Hubert.

- U Hubert su došli ljudi od Bihaća, njih 1.961. Soltur je naselilo 1.135 Drvarčana, a u Šarlevil je smešteno 1.226 Petrovčana - naveo je Dejanac.

Kada je selu trebalo da daju novo ime, novi stanovnici nisu mogli da se dogovore. Našli su kompromis, da bude Banatsko i Veliko. Tako je "kršteno" Banatsko Veliko Selo.

no na tri rejona, nekadašnja sela. Stari nazivi još se koriste - zapisali su arhitekta Biserka Ilijašev i novinar Rajko Rajo Popović, autori monografije "Banatsko Veliko Selo - priča o selu i ljudima".

SVE SU IZGRADILI SLOGOM

Svedočenja kolonista prikazana su u Banatskom Velikom Selu u četvrtak kada je obeleženo 78 godina kolonizacije. Sećanja Krajišnika, koji više nisu živi, pre više od 10 godina, zabeležio je hroničar Dušan Dejanac. Njihovi potomci ponosni su jer su im izgradili moderno naselje, jedno od najuređenijih u Srbiji. Sve ulice su asfaltirane i osvetljene. Grejanje na gas „stiglo“ je još pre 34 godine. Imaju vodovod, vrtić, osnovnu školu, zdravstvenu stanicu. Čak i otvorene bazene. Do Kikinde stižu asfaltnim putem od osam kilometara. Preci su potomcima ostavili poruku da su sve izgradi slogom. Selo sada ima oko 2.500 stanovnika.