SVE "NOVOSTI" PRODAO SAM ZA MINUT-DVA: Svedočanstvo LJubiša Đorić, jedan od prvih naših kolportera

- I dan-danas mi je pred očima Palata Albanije, ispred nje sam vikao: "'Novosti', 'Novosti', kupite 'Večernje novosti'", al' nisam dugo morao ni da vičem, jer sam ih sve odmah prodao u bašti kafane pored Robne kuće "Beograd" - priča Ljubiša danas za svoje "Večernje novosti".

Đorićeva filmska priča i veza sa "Večernjim novostima" traje koliko i naša kuća - sedam decenija. A počela je 10 godina pre izlaska tog prvog broja, koji čika Đora dobro pamti.

- Rođaci smo sa mužem Jelene, tetke po majci pesnikinje Mire Alečković. Jelena je bila učiteljica u Podujevu. Posle bombardovanja Beograda 1941, Mira, njena majka Dragica i tetka Jelena, sklonile su se kod nas u Gornje Zleginje - svedoči Ljubiša.

- Tada sam imao sedam godina. Tu smo svi zajedno bili pod istim krovom sve do 1943. kada su jednog dana došli četnici u selo... Nas decu i mene su poštedeli, a ja sam otrčao da upozorim moje.
Mira je, kako kaže, uspela da pobegne, a njeni partijski drugovi su pogubljeni nedaleko od sela Gornje Zleginje u mestu Mitrovo Polje, ispod Željina.

- Posle oslobođenja Mira je redovno dolazila kod nas, a ja sam se obreo u Beogradu te 1953. Bio sam bolestan, nisu mogli da mi otkriju razlog temperature. Lekari su otkrili da je u pitanju bio kutnjak i kada su ga izvadili sve je bilo u redu. Dok sam se oporavljao živeo sam kod tetka Dragice. Mira je došla i predložila mi da radim kao prodavac novina. Našla mi je posao. Rekla mi je: "To je list koji počinje da izlazi za dva dana" - seća se naš sagovornik.

Niko tada tom novom listu, dodaje Đorić, nije prognozirao tako dug vek.

- Prodavao sam jedno dve nedelje i kada sam se potpuno oporavio vratio sam se u Kruševac i završio gimnaziju. Potom je usledio moj prvi posao. I svuda, ali baš svuda, kupovao sam "Večernje novosti". Verujte, čak sam ih i u bolnicu nosio, a nisam preskakao ni dok sam služio vojsku u Kragujevcu - uverava nas čika Ljubiša.
 

On je posle gimnazije bio godinu dana na studijama stomatologije, ali se vratio u selo posle smrti majke, već udovice, da brine o mlađoj sestri Verici. Ubrzo je našao posao.

Đorina istorija je na neki način istorije opštine, gde je radio gotovo 30 godina, bio je i šef Stambene uprave, komunalne inspekcije, inspektor za urbanizam, učestvovao u izrgadnji prve stambene zgrade u Aleksandrovcu i čuvene Fontane vina, formiranju prvih fudbalskih klubova, jedan od osnivača turističkih organizacije i jedini živi koosnivač slavne Župske berbe!

Posle završenog Pravnog fakulteta u Sarajevu 1974. godine, prihvatio je posao iz snova: sekretar čuvene muzičko-diskografske kuće "Diskos". Tu je radio sve do penzije, do 1994. i obišao je kaže sve od Ljubovije i Đevđelije. Sarađivao je sa najvećim jugoslovenskim zvezdama, a neke je, priznaje i otkrio. Poslednji susret sa nekima nikada neće zaboraviti.

- Silvanu Armenulić sam ispraćao iz Aleksandrovca pre pogibije, tu smo joj bili domaćini, ja ispred turističke organizacije, sećam se kao danas da je bilo, kako maše iz auta kad su krenuli - priseća se čika Ljubiša.

Porodica verna našem listu

PROFESIONALNA i privatna istorija Đorića, prvog kolportera "Večernjih novosti", zaslužuje i posebnu knjigu. Za naš list kaže da je najponosniji na onu, ličnu. Sa suprugom Milenkom, sudskim referentom, danas uživa u penzionerskim danima. Sin Stojan i snaja Gordana, zajedno sa Đorinim unukom, Filipom, vode stomatološku ordinaciju. Praunuka Sena, Filipova i Ivina ćerka, na svet je došla pre dve godine. Čika Ljubiša ima i unuku Sofiju koja studira engleski jezik u Kragujevcu. Svi Đorići čitaju "Večernje novosti".