TESLA POPULARNIJI I OD ĐOKOVIĆA: Tunis, zemlja skromnih ljudi bogate duše, oporavlja se od Arapskog proleća, terorizma i kovida

Možda je ovo najmanja zemlja u severnoj Africi, ali je prepuna istorijskih znamenitosti i prirodnih lepota. Od obale sa puderastim belim peskom i tirkiznim morem, građevina iz rimskog perioda i Kartagine, do oaza u središtu pustinje Sahare. Oni koji su zakoračili u srce ove zemlje otkrili su pravo bogatstvo od raskošne kulture i ukusne hrane do gostoprimstva koje ostavlja bez reči.

Ovo je Tunis, vaga bogatstva i siromaštva. Jedno je izvesno - ovo je zemlja koja se deceniju posle Arapskog proleća borila i izborila za sigurnost svakog građanina. Svog, i onog koji ovde doputuje iz bilo koga kraja sveta. Ovo leto, a ono u Tunisu još traje, bilo je blagodetno za brojne goste. Mnogi su oklevali da dođu. To je mesto gde se predrasude ruše i zamenjuju nezaboravnim iskustvima. Posetili smo najpoznatija letovališta Hamamet, Tunis, Sus, Monastir, obišli jedan od najlepših tunišanskih gradića Sidi bu Said, pa Kartaginu... Hoteli su puni Nemaca, Engleza, Alžiraca, Francuza, Čeha, Poljaka, Srba, kao u piku sezone.

- Tunis je bio atraktivna turistička destinacija do 2011, kada se desilo Arapsko proleće, koje je donelo niz promena u arapskom svetu na severu Afrike - kaže nam Dušan Anastasov, turistički radnik koji organizuje mrežu srpskih turističkih vodiča u Tunisu. - Tada se naglo smanjio broj turista. Situacija se delimično popravila 2014. godine, a onda su se 2015. dogodila dva teroristička napada, prvi u martu u muzeju Bardo, a tri meseca kasnije na plaži poznatog hotela u Susu. Ukinuti su letovi za Tunis, a ubrzo pošto je skinuta ta zabrana došao je kovid. Tek ove godine imali su pravu turističku sezonu, iako i dalje ne rade svi hoteli. Uveren sam da će Tunišani novac koji su ovog leta zaradili od turizma uložiti u njihovo opremanje.

Priča nam Anastasov kako su pre 2011. pojedini penzioneri iz Srbije provodili zimu u Tunisu. Bilo im je jeftinije nego da plaćaju grejanje! Sada to rade nemački penzioneri. Klima je ovde blaga, hoteli imaju bazene sa toplom vodom, izvanredne animatore za goste svih uzrasta, pa i za one najstarije. Tunis i Rusija su jedine zemlje koje imaju fakultete za animatore. Školstvo je besplatno, služenje vojnog roka - obavezno.

- Učitelji i profesori su veoma poštovana zanimanja kod nas - govori Hakim Faidi, lokalni turistički vodič. - Cenjeni su i lekari. Svake godine, nažalost, osam stotina lekara ode iz zemlje, najviše u Francusku. Uprkos naporima naše vlade, i drugi mladi ljudi kada se isškoluju napuštaju zemlju u potrazi za boljim životom.

Stižemo u Hamamet, prvi grad u našoj turi. Uske ulice, sa mnogo mačaka i lepo ukrašenim vratima. Mačke se ovde smatraju najčistijim životinjama. Njihova uloga je važna - uništavaju glodare u zbijenim ulicama. Dok šetamo kroz gradsku medinu opasanu visokim zidinama, čini nam se kao da smo se vratili u neko davno vreme. Odjednom sve moderno nestaje i nalazimo se u potpuno drugačijem ambijentu, okruženi šarenilom robe i trgovcima koji nude najrazličitije stvari. Počinje cenkanje. Ko je malo veštiji u tome za 50 evra može da kupi kožni ranac, kožnu torbu, kaiš, mušku kožnu torbu, tradicionalni kavez za ptice, arganovo ulje i verovatno još nešto. Na kraju nam je zadovoljan trgovac poklonio nekoliko magneta.

- Tunis pruža ono što mnoge destinacije ne pružaju, a to je jeftina vanpansionska potrošnja - kaže Dušan Anastasov. - Dobri kožni komadi mogu da se kupe za malo novca.

Kultura Tunisa je raskošna i raznolika, sa uticajima berberske, arapske i francuske tradicije. Ovde su se, poslednjih 30 vekova smenjivali mnogi narodi, od Feničana do Francuza. Stanovnici najčešće govore tri jezika - arapski, francuski i engleski. Čini se, ipak, da je u glavnom gradu, koji nosi isto ime kao država, vreme stalo pre desetak godina. Od pre mesec dana radi nacionalni muzej Bardo, koji sadrži najveću kolekciju mozaika na svetu. Zanimljivo je da je 1960. na otvaranju svečanu vrpcu presekao Josip Broz Tito, koga se živo sećaju stariji Tunišani. Pamte da je on prvi podržao njihovu nezavisnost i prvog predsednika Habiba Burgibu. Tunis je do 1956. bio francuska kolonija. Mlađi Tunišani fascinirani su delom Nikole Tesle. Slavni srpski pronalazač u Tunisu je popularniji čak i od tenisera Novaka Đokovića. Kad im kažemo da smo iz Srbije, oni nas pogledaju i kažu: "A, Nikola Tesla." Na ulazu u glavni grad dočekuje nas veliki mural sa Teslinim likom.

- Zavoleo sam srpske turiste - kaže naš vodič Faidi, dok razgledamo grad. - Srbi ne kasne, nisu naporni, vole i poznaju našu kulturu. Počeo sam da učim srpski jezik.

Na ulicama glavnog grada susrećemo Tunišane - ljudi skromni, siromašni, ali velikog srca. Njihova dobrodošlica je nezaboravna. Trude se da gostoprimstvo pokažu i tako što će naučiti makar nekoliko reči jezika svojih gostiju. Tunis podseća na francuske gradove. Na ulazu u medinu, svojevrsnu gradsku pijacu sa džamijom, nalazi se i trijumfalna kapija. Šetnja kroz svojevrsnu pijacu može da bude naporna zbog velikog broja trgovaca koji pokušavaju da prodaju svoju robu.

- Tunišani su manje-više siromašni. Prošli su kroz težak period i još nisu uspeli da se oporave - kaže Anastasov. - Narod se razlikuje kad se krene od severa ka jugu, ali svi vole da se druže. Život nije lak ovde, no gorivo i hrana su jeftini. Ništa nije skupo, kao u evropskim zemljama. Iako su plate u hotelima od 170 do 200 evra mesečno, ljudi su sačuvali svoj ponos i dostojanstvo. Njihova sposobnost da se uprkos različitim izazovima raduju životu, podseća da prava vrednost leži u njihovim srcima.

Tunis je, reklo bi se, najliberalnija arapska zemlja. Još je Burgiba uveo monogamiju, kao i da žene ne mogu da stupe u brak pre nego što napune 18 godina. Dozvolio im je da se školuju i da ne moraju da nose hidžab. Ti zakoni su i dalje na snazi. U kafanama su, ipak, samo muškarci.

- Muškarci vole da sede u kafanama, da igraju arapske igre, razgovaraju i gledaju ko prolazi - ističe Anastasov. - Često u šali kažu da beže iz kuće da ih žene ne bi terale da rade. One brinu o deci, a mnoge od njih su i zaposlene. Retke su danas porodice koje imaju mnogo dece. Muškarci se šale da im nije pravo to što ne mogu da imaju više žena. Ipak, lepo je što one imaju sva prava, rade sve poslove i voze automobile. Pre Arapskog proleća Tunis je bio zemlja svih nacija, a onda su počeli da razmišljaju ko kome pripada.

Odlazimo u Sidi bu Said, umetnički gradić koji podseća na Santorini u Africi. Ovo naselje iznad mora, sa belim kućama i plavim prozorima, uskim i strmim ulicama je u ovim bojama od dvadesetih godina prošlog veka, kada je dogovoreno da se dalje razvija u ovom ruhu. Jedino je kuća na ulazu ostala u izvornim bojama, jer je vlasnik na taj način želeo da sačuva uspomenu na preminule roditelje. Sve vrvi od turista.

- Mnogo je legendi koje se prenese o Sidi bu Saidu - priča nam vodič Haidi dok se penjemo strmom ulicom. - U ovo mesto navodno je došao moreplovac koji je želeo da ambijent kiklandskih ostrva prenese u Tunis. Ova kombinacija boja, međutim, ima i svoju praktičnu primenu - bela se manje zagreva tokom vrelih letnjih dana, a specifična nijansa plave, po njihovoj praksi, odbija insekte.

Tunis je uglavnom muslimanska zemlja, iako je prilično liberalna. Preporuka je da se žene ne oblače izazovno, osim u hotelima i na plaži. Nema potrebe da se pokriva kosa, ako se ne ulazi u džamiju. Tunišanke retko nose hidžab u svakodnevnom životu. Noću se ovde više živi zbog velike vrućine. Žene često izlaze bez muške pratnje i ništa im se ružno ne događa. Policija je prisutna, ali nije vidljiva. Katanac na policijskoj stanici u Susu je ukazivao na sigurnost grada.

- Ne želimo da govorimo o bezbednosti, jer bi to trebalo da bude vaše iskustvo - rekao nam je Taofi Gajer, direktor borda turizma za regiju Sus. - Sedimo na otvorenom, u restoranu, u luci. Da li strahujete za svoju bezbednost? Tako je u svim noćnim klubovima. Sve činimo da se turisti iz svih delova sveta osećaju sigurno u našoj zemlji. Jedna od strategija naše zemlje je bezbednost. Imamo mnogo policajaca u uniformama i u civilu. Policijske patrole su na putevima, kontrolišu ulaze i izlaze u grad. Ne želimo da se desi neki incident, a ako ćemo da govorimo jezikom statistike - teroristički napadi u Tunisu su retki kao u zapadnoj Evropi.

Tunis je zemlja koja pripada Sahari, ukoliko nema kišnih meseci dešava se da primorski gradovi nemaju vode. Tokom naše posete na snazi su bile restrikcije od osam uveče do šest ujutru. Hoteli i restorani su sve vreme imali vodu.

- Navikne se čovek i na to - kaže Anastasov.

U kafanama i na ulicama, ljudi pevaju i igraju, kao da su zaboravili sve brige i izazove. Umorni kočijaši spavaju u svojim kočijama. Tako čekaju novi dan i novu šansu za zaradu.

- Bogatstvo i siromaštvo su relativni pojmovi - ističe Anastasov. - Tunišani su siromašni u materijalnom smislu, ali bogati u duši. Njihova velikodušnost i srdačnost su neprocenjivi.