TIRKE NIJE VOLEO DA GLEDA FUDBAL NA TV: Unuci čuvenog Aleksandra Tirnanića, Uglješa i Relja, prvi put za neki medij govore o legendarnom dedi
PRIČE o fudbalskim čarolijama Aleksandra Tirnanića, popularnog Tirketa (1910-1992) prenose se s kolena na koleno, jer je reč o pravom magu, istinskom čarobnjaku ove igre i o selektoru sa najdužim stažom na ovim prostorima.
Ipak, one najdublje i najemotivnije žive u sećanjima njegovih najbližih, unuka Relje i Uglješe Radosavljevića.
Njih dvojica vode život daleko od očiju šire javnosti, pa se za njih gotovo i ne zna. Relju smo upoznali u Agios Nikolaosu na Kritu, gde kao arhitekta vodi projekat izgradnje najluksuznijeg dela ostrva Elounda Hils, vredan čak 500 miliona evra. Po prirodi skroman, nevoljno je prihvatio razgovor o svom slavnom dedi.
- Starije generacije pamte mog dedu, a mlađe ne bi znale za njega da nisu snimljeni film i serija "Montevideo" - priča nam Relja. - Ta generacija fudbalera je bila izvanredna i da ih nisu pokrali u finalu verovatno bi bili najbolji na svetu. Pobedili su Brazil i deda je dao gol.
Govorio je da je talenat u nogama, a fudbalska inteligencija u glavi
Dok smo razgovarali u bašti restorana na obali jezera Voulismeni, shvatili smo odmah da je Relja neposredan. Činilo nam se kao da se dugo poznajemo.
- Nikad ga nismo zvali ni deda, ni Aleksandar, ni Tirke, već dideda. Mama nam je pričala da ga je moj brat Uglješa kad je počeo da govori tako nazvao. I, tako je ostalo do kraja - kaže Relja. - Nismo živeli zajedno. On i nana Mila su bili u beogradskoj Ulici Save Kovačevića, a mi na Lionu. Dok sam bio srednjoškolac, često sam išao kod njih da "maznem" dopunski džeparac. Deda je imao običaj da izvadi novac i kaže "Aaaaa lov ju". Napravio je miks od reči "lova" i "volim te" na engleskom. Voleo je da se šali.
Poznavao je Koču, Lolu Ribara, nosio je poverljiva pisma Komunističke partije u Pariz
Tirke je bio jedna od najvećih zvezda našeg fudbala. Sa 17 godina debitovao je za seniorski tim, kao temperamentan igrač ubrzo je činio tandem sa Mošom Marjanovićem. Celu fudbalsku karijeru proveo je u BSK za koji je odigrao 500 utakmica. Sa klubom je osvojio pet titula u prvenstvu tadašnje države. Za reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije odigrao je 50 utakmica i postigao 12 golova od 1929. do 1940. Kao selektor sastavio je 102 državne reprezentacije.
- Malo je pričao o fudbalu. Bio je običan deda - nastavlja naš sagovornik. - Brat i ja smo kao klinci igrali fudbal u Sinđeliću. Ugijeva generacija je čak, pobeđivala Zvezdu i Partizan, ali deda nije došao ni na jednu utakmicu. Loptu, kopačke i dres smo dobili od kluba. Takvo je bilo vreme. Deda nam je samo nekoliko puta obezbedio da gledamo neku važnu utakmicu u loži. Mi smo bili presrećni zbog toga. Tirke je bio duhovit. Imao je veliki stomak. Kad smo bili klinci govorio nam je da je progutao fudbal, da pipnemo kako mu je tvrd stomak. Svima smo pričali da je deda progutao fudbal.
O dedi je Relja više saznao od roditelja, jer je Tirke malo pričao o sebi.
- Oduvek me je fasciniralo što je deda vrlo mlad postao reprezentativac. Bio je samostalan. Otac mu je poginuo u Velikom ratu, dok je Tirke bio dete. Odgajala ga je majka. Deda je često govorio da su u njegovo vreme siromašni igrali fudbal da zabave bogate, a danas bogati fudbaleri zabavljaju sirotinju. Tirke je bio prava fudbalska zvezda. Posle Svetskog prvenstva u Montevideu, on i Moša su postali prvi fudbaleri koji su od svog kluba primali platu. Zanimljivo je da Hrvati nisu hteli da idu na prvo Svetsko prvenstvo, govorili su da je fudbal nepopularan sport.
Majčino telo ispod ruševina
TIRKETA je odgajila majka, jer je već 1914. ostao bez oca, koji je kao vojnik Kraljevine Srbije poginuo u Prvom svetskom ratu.
- Imali su kuću u Ulici Pavla Papa - priča Uglješa. - Moja prababa, koja je inače i u ratno vreme radila kao babica, nastradala je u savezničkom bombardovanju 1944. Sećam se da nam je deda pričao kako je pronašao njeno telo ispod ruševina. Imao je tada 34 godine.
Tirketov unuk priča i da je njegov deda kao što je bio brz na terenu isto tako razmišljao.
- Iako smo brat i ja prosečne visine, često nam je govorio: "Koliki ste, kalašture, vi treba da igrate košarku a ne fudbal!" Brat i dalje čuva dedinu kopačku kad je bio selektor, "puma" iz pedeset i neke, broj 38 - kaže Relja. - Govorio je da je talenat u nogama, a fudbalska inteligencija u glavi, da fudbaleri moraju samostalno da rešavaju situacije na terenu. Nije voleo da gleda fudbal na TV. Sećam se da smo jednu utakmicu počeli da gledamo zajedno. Dideda je posle deset minuta ustao, okrenuo se i rekao: "Ovo će da bude nerešeno". Tako je i bilo. Obožavao je Maradonu. Zvao ga je Maradonica, jer je bio nizak i brz.
Porodične fotografije i druge uspomene koje ih podsećaju na didedu čuva Reljin stariji brat u njihovom stanu na Lionu. Uglješa je sa zadovoljstvom pristao da nam pokaže porodičnu zaostavštinu.
- Bio je pravi deda. Deda što ne guši, a voli svoje unuke - priča nam Uglješa dok gleda u Tirketovu crno-belu fotografiju. - Učio nas je da kad nas neko pita za koga navijamo da kažemo za reprezentaciju. Imao je on svoje fore. Bio je selektor reprezentacije u vreme kad se sve radilo po ključu. Nije mu bilo lako da ispoštuje ta pravila, a ni da izađe na kraj sa mušičavim igračima. Pred jedan važan meč, Dragoslav Šekularac i Milovan Đorić su se posvađali. Nisu hteli da igraju zajedno. Tirke se našao pred skoro nemogućim zadatkom, morao je da ih ubedi. Prvo je pozvao Šekija i rekao mu: "Ti si beogradsko kuče, pusti ovoga", a onda je otišao kod Đorića i rekao mu "Šeki je Beograđanin, razmažen, a ti si pravi Srbin. Ajmo da se zezamo." Morao je da ih smiruje, jer su imali jak ego.
Beograd, Rusija...
RELjA je jedno vreme držao noćni klub na Dorćolu. Nije se snašao kao "klubadžija" pa je otišao u Rusiju da zaradi novac da bi, kako nam je rekao, mogao da vrati dugove. Umesto nekoliko meseci, ostao je nekoliko godina. Tamo je upoznao i buduću suprugu sa kojom ima dva sina.
Na stolu gomila fotografija, razglednica, pasoša ove i one Jugoslavije, medalje...
- U vreme dedine najveće popularnosti devojčice su mu slale razglednice. Pisale su mu da žele da ga upoznaju, da će ga čekati ispred čuvenih kafana, nositi cvet kao znak raspoznavanja - priča Uglješa i pokazuje nam jednu razglednicu na kojoj su sačuvani i tragovi karmina. - Deda je znao da izabere, naša baka Mila bila je predratna mis Beograda. Odrasla je u Klivlendu, u Ohaju, a kasnije je imala krojački salon na Beverli Hilsu. Deda je mnogo putovao, pa je ona odlučila da zaradi penziju u Americi. Tirke je odlazio kod nje, a starost su proveli u Beogradu.
Pre Drugog svetskog rata Tirnanić se družio sa studentima revolucionarnih sklonosti. Poznavao je Koču Popovića, Ivu Lolu Ribara, a družio se sa Veselinom Maslešom. Nosio je poverljiva pisma Komunističke partije u Pariz. Diskretan, nikad nije pitao šta je, ali je znao da je to važno i poverljivo. O tome čak ni porodici nikad nije govorio.
- Njegov najbolji drug i kum bio je čuveni glumac Raša Plaović - priča Uglješa. - Družio se sa Vladimirom Dedijerom, novinarom Mirom Radojčićem. Imali su neki stan gde su "cirkali" i igrali preferans. Drugačije je bilo vreme. Dideda je važio za velikog boema. Bio je veliki veseljak, uživao je sa Mošom da lumpuje u kafanama do zore.
Kad je "imao" 200 godina
NI u najtežim trenucima, Tirketa nije napuštala želja za životom.
- Deda se razboleo, noge su mu otkazale i niko nije znao šta mu je. Činilo se da je počeo da gubi razum, kao neka brza demencija - kaže Relja. - Lekari su mu predvideli još nekoliko meseci života. Kad je bio u bolnici, mama i ja odemo da ga posetimo, a on kaže: "Kuče moje", tako ju je zvao. "Ovi doktori pojma nemaju". U tom trenutku ušao je medicinski tehničar. "Gosn Tirke, kad ste rođeni i koliko imate godina?", pita ga. On ga pogleda i kaže: "200". Pošto se deda povremeno gubio, tehničar mu je rekao "u redu" i izašao. Deda pogleda u mamu i kaže: "Vidiš, poverovao je." Niko ne zna kako, ali deda se oporavio i živeo još dugo.
Dok je Moša Marjanović nastavio fudbalsku karijeru u svetu, Tirke je rekao da mu "ne pada napamet da više rilja teren" i postao selektor reprezentacije.
- Deda nije jurio za novcem - kaže Uglješa. - Njega to nije zanimalo. Nije se eksponirao. Bio je pravi zezator do poslednjeg dana.