ODUVEK SAM ŽELELA DA USPEM U ŽIVOTU: Iskreno Borislava Perić Ranković, paraolimpijka na krovu sveta

Energiju, njenu nepresušno pozitivnu, emituje gde god da se pojavi: od sportskih borilišta, na treningu ili takmičenju za srpsku reprezentaciju i njen klub, novosadski Spin, preko porodičnih druženja, slučajnih susreta sve do skupštinske sale.

Ove godine obeležava dve decenije velemajstorske igre celoluidnom lopticom. Za to vreme, osvojila je čak 30 pehara i medalja na najvećim smotrama sportista u svetu, Paraolimpijskim igrama, Svetskim i Evropskim prvenstvima. Od tog broja, 15 su najsjajnija odličja. U bogatoj riznici, nedostaje joj jedino paraolimpijsko zlato u dublu.

Ali, kako kaže, dogodine u Pariz, ide po to odličje. Priznanja, stečena na brojnim internacionalnim turnirima, svetskim kupovima, regionalnim i domaćim prvenstvima, jednostavno, ne stiže da računa.

- Što bi se reklo, sve radim u hodu, a sebe doživljavam kao majku i sportistkinju, jer sam tome najviše posvećena - kaže Borislava na početku razgovora za "Novosti".

- Porodica, ćerka Dragana i suprug Milenko su, naravno, na prvom mestu. Trudimo se da pored svih poslova i obaveza, što više vremena provodimo zajedno. Dragana je učenica sedmog razreda, ima sve petice, trenira košarku, koju je sama izabrala i uživa u tome. To mi je posebno drago, jer sam i ja trenirala košarku... Uz ćerkinu radost, podršku supruga, njegove majke i mojih roditelja, u svakom trenutku imam snagu za sve planove.

Borislava je rođena u Bečeju, gde je završila osnovnu i srednju školu i gde su, kako kaže, njeni sportski počeci. Igrala je fudbal sa dečacima, volela boravak u prirodi, dugo bila u izviđačima, trenirala košarku.

- Kad igram u muškoj konkurenciji, dajem 150 odsto, pa je tako i dan-danas na treninzima.

Kao devojčica, vikende i raspuste provodila sam kod babe i dede u Čurugu, i sadašnji odlasci sa ćerkom vraćaju me u detinjstvo. Sećam se da smo sve vreme bili napolju, brali kukuruz za neki dinar za ekskurziju. Tada smo znali da zaradom doprinosimo društvu.

Da bi nastavila školovanje i dopunila kućni budžet, Borislava se kao student Više informatičke škole zaposlila u stolarskoj radionici u Bečeju, gde je 1994. doživela povredu na radu.

- Radila sam najpre kancelarijski posao, što baš i nije u skladu sa mojom prirodom.

Pošto sam se upoznala sa stolarskim zanatom, kao jedina žena u firmi, prešla sam u radionicu jer sam želela da produkt mog rada bude vidljiv. Dogodila mi se ta povreda na radu zbog koje sam stekla invaliditet i da se to nije desilo, verovatno ne bih uspela u sportu koliko jesam. Sada sam, takođe, mnogo upornija, istrajnija, ne odustajem sve dok ne uradim po svojoj zamisli. Tada sam imala 22 godine, i u trenutku kada je ceo svet bio moj, desila se takva prekretnica u životu. Ipak, uz podršku najbližih, sve smo prebrodili.

Bilo je važno, u tim novonastalim promenama, raščistiti sam sa sobom, šta i kako dalje, opredeliti se u životu. Posle oporavka i rehabilitacije, prioritet je bio da se vratim na posao, a posle par godina, sport i stoni tenis kao i rezultati koji su usledili.

Odlučila sam da će sve biti po mome, ili nikako. Prihvatila sam kolica kao mogućnost da izađem u svet.

Borislava smatra da svaki pokušaj može da bude manje ili više uspešan, ali nikako neuspešan. Jer, kako ističe, neuspeh je ako se nešto radi zbog drugih.

- Bavila sam se sportom rekreativno, zbog sopstvenog zdravlja, i na poziv Zlatka Keslera, sadašnjeg selektora reprezentacije Srbije, 2003. počela sam posvećeno i ozbiljno da treniram stoni tenis. Mislim da sam oduvek želela da uspem u životu. Htela sam da budem vidljiva, posebno u kolicima. Upravo ta vidljivost je bila vetar u leđa da bih postigla nešto. Zato sam stalno u pokretu. Bavila sam se raznim stvarima, radila mnoge poslove koji pričinjavaju zadovoljstvo i uvek bila maksimalno posvećena. Smatram da, ako se gleda daleko, često se čovek spotakne o najobičnije stvari, a kada se gleda u njih, u najobičnije stvari, stiže se na vrh. To doživljavam kao uspeh, činjenicu da se bavim nečim što me ispunjava, ostvaruje unutrašnje zadovoljstvo, koje je nezamenjivo - kaže Borislava.

Priznanja, nagrade, diplome, povelje, zahvalnice, uz medalje potvrda su Borislavinog predanog rada i uspeha. Za najbolju stonoteniserku sa invaliditetom na svetu je proglašena 2015, a neprekidno je vodeća i u vrhu Svetske rang-liste. Kao najbolja srpska sportistkinja sa invaliditetom, odlikovana je Zlatnom medaljom za zasluge.

Srpska finala sa Nadom

NADA Matić i ja smo zajedno pre 20 godina uzele rekete u ruke i stigle do svetskog vrha - kaže Borislava. - Cimerke smo na svim takmičenjima, družimo se porodično, treniramo svakodnevno zajedno, deca nam se druže.

Zanimljivo je da su Borislava i Nada u dva navrata igrale jedna protiv druge u finalu Evropskog prvenstva.

- Srpska finala bila su 2015. u Danskoj i 2019. u Švedskoj. Posebnom radošću ispunila nas je činjenica da su se uz "Bože pravde" dve srpske trobojke vijorile na jarbolima.

Profesor i narodni poslanik

UZ pregršt obaveza, Borislava je završila i Fakultet za sport i fizičko vaspitanje "Tims" u Novom Sadu i stekla zvanje profesora fizičkog. Od prošle godine je, takođe, i narodni poslanik, član Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva i zamenik člana Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo.

- Posvećena sam tome i uspevam da usklađujem obaveze uz veliku podršku i razumevanje šefa poslaničke grupe - potvrđuje Borislava.

Himna na pobedničkom postolju

SEĆAM se, kada sam pre 20 godina, posle par meseci treninga, pitala kolegu i trenera Zlatka Keslera, najboljeg stonotenisera sa invaliditetom na svetu, koliko je potrebno da bih bila na vrhu Svetske rang-liste. Odgovorio mi je da to nije tako lako kako zamišljam.

To mi je dalo dodatni motiv, probudilo u meni inat da budem bolja, da brže napredujem.

Tako smo Nada Matić i ja osvojile prvu ekipnu medalju za Srbiju 2004. u Sloveniji. Od tada znam da je neprocenjivo bogatstvo slušati svoju himnu na pobedničkom postolju - kaže Borislava.