IMA 91 GODINU I ZIDA BUNARE: Kostadin vešt u zanatu koji život znači
TEK kada bunar presuši, zna se koliko vena zemlje - voda, vredi. Bez nje se ne živi. Zato onaj koji je vičan da bunare gradi čoveku život daje.
Foto:Z.Gligorijević
Deda Kostadin Marković, iz rekovačkog sela Siljevice, ima 91 godinu, ali bunare gradi kao da mu je 19. Zakoračio je u desetu deceniju života, najstariji je u selu, ali i najstariji bunardžija u ovoj pomoravskoj opštini, jedan od malobrojnih majstora veštih ovom starom zanatu.
Prvih jesenjih dana, obasjanih suncem, uveliko je radio u dvorištu svog prezimenjaka Branivoja (78), u selu Bare. Zidao je bunar dubok oko tri i po metra. Slagao je red po red kamena, znalački, sve "mereći" pogledom bolje nego metrom, sa iskustvom koje se odmah uočava. Osvajao bunar od dna prema vrhu. Kaže da ne voli da ih kopa, jer je to radio njegov otac Bogomir, već samo zida one koje je iskopala mašina.
- Malo koristim tuđu radnu snagu, jer je kamen težak - šali se deda Kostadin dok mu Branivoje dodaje kamenje.
Kada je ozidao ovaj bunar, u istom dvorištu počeo je da zida još jedan. Pomoćnik mu je bio Branivojev sin, u Levču poznat kao Neša Barac.
Govorljiv, vedar, pun neke čudesne pozitivne energije, pričao nam je deda Kostadin, sve dok je usput zidao red po red novi bunar, da je davnih godina od oca naučio bunardžijski zanat i pravljenje drvenice za zaprežna kola. Ali, veli da je vičan i drugim zanatima. Sam je ih je naučio: stolarski, pinterski, kovački, zidarski i tesarski. Zanate je, kaže, "krao". Gledao bi kako neko radi i odmah bi otišao da ih i sam isproba. Pa je svaki osvajao malo-pomalo. I sve mu je, tvrdi, išlo od ruke. Nekoliko meseci je radio i kao rudar, gde je hleb stvarno sa sedam kora, pa se bavio i poljoprivredom ali i kalemarstvom. Imao je i vodenicu sa kamenim mlinom u koju je uložio mnogo truda i rada, ali, kako su se pojavile vodenice na struju, bilo je sve manje posla, pa je prestao da melje brašno.
- Kuće znam da "skrojim" od temelja do krova i to radim veoma pedantno. Krov znam da ukrojim majstorski. Napravio sam više od stotinu krovova. Bio bih još jači da nisam doživeo velike tragedije. Sin Ilija doživeo je srčani udar dok je frezirao luk, a kćerka Milica je od neke boljke umrla za dva meseca. Supruga Slavka bila je bolešljiva, kalaj rabota. Kad nam je sin preminuo, batalila je terapiju i odlučila je da umre. Nosim to breme, ali se nekako borim - kaže nam deda Kostadin.
Za život veruje da je čudo. Veliko čudo. Ali istovremeno smatra da sudbina svakome određuje i lepe ili trnovite dane na životnom putu. Čovek, veli, mora da prođe i jednim i drugim putem. Iako je radio u rudarskoj jami, na velikim visinama, ali i dubinama, srećom, nikada se nije povredio. Zdravlje ga, veli, dobro služi. Tako je, veruje, "propisao" onaj gore. Jedino, kaže, koristi "medicinske karamele" protiv povišenog krvnog pritiska i imao je problem sa vidom na jednom oku.
A, LjUBAV JE PRIRODNA STVAR
DEDA Kostadin Marković je, kako nam je ispričao, tek postao punoletan a majka Radmila mu je preminula. Morao je, kaže, da se oženi. Devojaka je, veli, bilo k'o obojaka, a on je, tako se pogodilo, oženio bolešljivu devojku. Ali, bila je veliki radnik i dobra domaćica. Iako kaže da nije bio neki mangup, tvrdi da mu je supruga bila veoma ljubomorna. Kontrolisala ga je "umetnički". Pratila ga je.
- Nikada me nije uhvatila, jer sam imao potajne staze. Najviše je sumnjala kad sam u vodenici. Evo sad priznajem da su u nju dolazile devojke, ali, ljubav je prirodna stvar... Bilo je kuća u kojima sam radio za džabe. Tako sam kod jedne komšinice popravljao odžak. Ubio me bog, baš sam se zabavio. "Sad ću da te zakoljem. Opet si radio za džabe", rekla mi je moja žena kad sam se vratio. Pravdao sam se kako sam morao da prezidam ceo odžak i da sam radio za pare. Zaboravio sam da sam radio iz ljubavi i nisam doneo kući ni dinar - seća se deda Kostadin, kako nam reče, mladalačkih "nedaća".
- Opravio sam se, međutim, oko marta ove godine. Očni lekar koji mi je operisao oko kao da me je vratio deset godina u rikverc. Osećam se toliko mlađe. Imam elan za posao, a dobio sam i neku snagu. Nije mi zapelo da moram da radim, ali se rado odazovem kad god me neko pozove, jer volim da se družim, da ćaskam i šalim se sa ljudima. Volim da, što bi se u ovom našem kraju reklo, tandaram. Najteže mi je kad sam sam, jer ne znam na koju ću stranu da krenem. Najteže je čoveku kad je sam. Eto, skoro sam radio divlije na jednom krovu, jer nema majstora koji to ume da uradi. Svašta nešto znam, a eto, da budem iskren, jedino mi je žao što nikako nisam naučio da plivam. E, to bih baš voleo da znam - priča nam deda Kostadin.
Otkriva nam i da niko u njegovoj bližoj familiji nije bio dugovečan, ali on veruje da su za njegovu 91. najzaslužnija njegova umerenost u jelu i piću, to što je neprestano u pokretu i što uvek nešto radi.
- Radiću dokle god budem mogao. Volim da se našalim pa često kažem da ću da radim do stote, onda ću da proslavim vek života i tada ću da se penzionišem. Tako sam rešio. Poljoprivrednu penziju primam već 26 godina, ali bih da ostvarim malo veću - šali se deda Kostadin, koji ima dva unuka i unuku.
Mladima poručuje da se vrate prirodi, da nauče stare zanate i da "batale" kompjutere, jer gube vreme, krive kičmu, oštećuju vid i zrače se...