OD SMRTI UČIO O ŽIVOTU: Izložba u Muzeju nauke i tehnike podseća na značaj i tragičnu sudbinu profesora Milovana Milovanovića (1884- 1948)

Izložba "Mortui vivos docen - Kad mrtvi uče žive: Milan Milovanović i njegovo doba", nastala je u saradnji sa Medicinskim fakultetom, a autori su dr Jelena Jovanović Simić, viši kustos, i redovni profeosor Slobodan Nikolić. Čine je retko viđeni eksponati iz forenzičke zbirke Instituta, formirane 1898, mirkoskopski preparati, dokumenta, fotografije, oružje, učila, udžbenici, atlasi, lični Milovanovićevi predmeti... Iako seže u 19. vek i bavi se prapočecima sudske medicine kod nas i njenim pionirima, u najvećoj meri odužuje dug čoveku koji je, između ostalog, i začetnik suicidologije kod nas.

Rođen je u Negotinu, kao jedanaesto dete Jevrosime i Dimitrija Milovanovića, srednje imućnog terzije. Postavka ga prati od gimnazijskog školovanja u Zaječaru, studija medicine u Beču (posle osnovnih studija, usavršavao se u oblastima patologije, bakteriologije i sudske medicine), preko godina Prvog svetskog rata do dolaska u Beograd, na Medicinski fakultet. Imenovan je za vanrednog profesora sudske medicine 25. juna 1923, kada je ustanovljen i Sudsko-medicinski zavod.

- U Zavodu se godišnje radilo između 350 i 500, ponekad i do 700 sudskomedicinskih i nešto manje patoanatomskih obdukcija i po nekoliko hiljada laboratorijskih analiza: histoloških, bakterioloških, seroloških, toksikoloških i drugih. Dugo su celokupan posao obavljali upravnik Zavoda, profesor Milovanović, i jedan stalno zaposleni asistent, doktorka Julijana Bogićević - navode autori izložbe.

Između 1910. i 1947. objavio je 38 stručnih i naučnih radova, od čega 12 na nemačkom i francuskom, u inostranim časopisima, a 1927. njegov rad citiran je u Hofmanovom udžbeniku, najvažnije knjige iz sudske medicine tog vremena. Bio je, prema svedočenjima, i odličan predavač i pedagog, strog (studenti ga se bojali, ali su ga i poštivali). Drugi svetski rat zatekao ga je na Medicinskom fakultetu.

- Nisam nikako, ni na jedan čas hteo da izađem iz mog zavoda, jer bi se moglo dogoditi da mi bomba sruši zavod, a ja da ostanem živ, a šta će mi život, ako mi zavod propadne? Išao sam sa svojim zavodom i obojica smo ostali živi - zapisao je Milovanović.

Postao je dekan 1942, ali, kako tvrde autori postavke, držao se podalje i od okupacione vlasti i od kolaboracionista. Nije potpisao Apel srpskom narodu, a 1943. odbio je i da učestvuje u istraživanju Katinjskog masakra koje je organizovala vlada Trećeg rajha.

Prema rečima autora, posle rata, nije osumnjičen za saradnju s okupatorom niti proganjan od nove vlasti, međutim, doživljavao je neprijatnosti od studenata: za vreme predavanja uzvikivali su komunističke parole, nazivali ga ratnim dekanom, pevali partizanske pesme. Tokom 1946. zbog bolesti nije držao predavanja, i već planirao - samoubistvo.

Ubio se tokom vikenda, 6. na 7. mart 1948. Po motivima i načinu, samoubistvo ustanovitelja suicidologije, ostalo je zagonetno. Postoje indicije da se otrovao, ali i priče da se obesio, a po svemu sudeći nije vođena istraga niti je urađena obdukcija.