POLJE SMRTI NA JAGODNJI: Na Mačkovom kamenu od 19. do 21. septembra 1914. vođen najkrvaviji boj Velikog rata

Na talasastoj visoravni površine 500 kvadratnih metara izbrojano je više od 2.000 leševa, oko 800 srpskih i više od 1.200 austrougarskih. Istorija kaže da je bitka za Mačkov kamen najkrvavija u Velikom ratu, po broju poginulih na malom prostoru. Najveće žrtve među Srbima podnela je Dunavska divizija.

Na tom krvavom planinskom vrhu se slomila druga Poćorekova ofanziva na Srbiju. Njen plan je bio da Mačkov kamen bude zauzet 8. septembra, drugog dana po prelasku Drine, a zatim i ceo greben Podrinskih planina: Gučeva, Boranje, Jagodnje i Sokolske. Austrougari su na Mačkovom kamenu posustali jer su izgubili više od 20.000 vojnika od početka ofanzive.

Jesen 1914. bila je izuzetno maglovita i kišna, a Podrinske planine branili su loše obučeni i obuveni srpski vojnici koje su počele da kose i bolesti. Ratni liferanti, uključujući Pašićevog sina Radu, prodavali su skupo opremu koja nije stizala.

- Trupe operativne vojske trpe najveću oskudicu u obući, odeći i logorskoj opremi. Ogroman broj obveznika ratuje u svom dotrajalom seljačkom odelu. Ima pukova koji polubosi prelaze forsiranim marševima ogromna rastojanja i potpuno bosi stupaju u borbu - telegrafisao je vojvoda Stepa Stepanović vladi u Nišu.

Ni saveznici nisu slali obećanu municiju, čiju su isporuku uslovili samoubilačkom srpskom ofanzivom u Srem da bi se smanjio pritisak na frontove Antante.

- Brdske i haubičke municije gotovo da nema... baterije su stajale bez dejstva kad je pomoć bila najpotrebnija - javljao je komandant srpske Treće armije Pavle Jurišić Šturm.

Uprkos svemu, neprestano se jurišalo od vidikovca Perunika do Mačkovog kamena, koji je po nekoliko puta dnevno prelazio iz ruke u ruku. Na platou u gustoj magli vojnici su se često gubili i sudarali u iznenadnim borbama prsa u prsa.

- Samo 21. septembra Mačkov kamen je četiri puta prelazio iz ruke u ruku. Srpski artiljerci su poslednje granate ispaljivali nastupajući sa streljačkim strojevima, a onda su jurišali s bombama i bajonetima - navodi istoričar mr Dragan Krsmanović, nekadašnji direktor Vojnog arhiva.

Nije bilo taktiziranja ni manevrisanja, samo juriš za jurišem. Vojnici su se borili u oblaku gazeći po mrtvima.

- Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene i očajničke, borbe za istrebljenje. Ima četa koje su ostale od 450 ljudi na 120. Ranjenika smo imali 4.000 i ja mišljah poludeću od jada i čuda - pisala je velika slikarka Nadežda Petrović iz Valjevske bolnice, gde je kao bolničarka dočekivala ranjenike sa Mačkovog kamena.

Austrougari su na vis Košutnja stopa izvukli dve baterije brdskih haubica kojima su uraganski bombardovale Mačkov kamen, ubijajući i sopstvene vojnike. Poćorek je tri puta dovodio sveže trupe da se bore sa sve manje srpskih branilaca, ali bezuspešno.

- Nesalomivo raspoloženje Srba za borbu uništavalo je više puta i one naše uspehe koji su postignuti u toku nekoliko dana i sa velikim žrtvama - zapisano je u austrougarskom izveštaju.

Kako je to moguće? Vojni istoričari kažu da je sve bilo na strani austrougarske armade: imala je više ljudi, bili su dobro uvežbani, imali su bolju opremu i naoružanje. Nedostajala im je samo jedno: borbeno iskustvo i moral koje su srpski vojnici stekli u balkanskim ratovima i u pobedi na Ceru.

NESALOMIVI DUH

NADEŽDA Petrović je gotovo doživela nervni slom kad je u bolnički šator uneseno 20 oficira teško ranjenih u samo jednom jurišu na Mačkovom kamenu:

- Otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: "Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostaše".