NA KAVKAZU, MEĐU ORLOVIMA I LJUDIMA: U tri azerbejdžanska sela - Kinalig, Grz i Laza, iz dubine prošlosti sačuvali jezik, arhitekturu...

Te vrleti, pre gotovo dvesta godina ovekovečene pesmom Mihaila Ljermontova (proteranog zbog pobunjeničkih stihova u najzabitiji deo ruskoga carstva, u današnji Azerbejdžan), streme i dalje ka nebu, uzdižu svu tajanstvenost planinskog masiva koji, od Crnog mora do Kaspijskog jezera, spaja Evropu i Aziju.

I na toj visokoj raskrsnici svetova, ušuškana u zeleni kaftan strmih padina, tri azerbejdžanska sela - Kinalig, Grz i Laza - svedoče o iskonskoj borbi za opstanak u surovim klimatskim uslovima, na nadomrskoj visini iznad 2.000 metra. Međusobno udaljena po dvadesetak kilometara, a stotinama godina odesečena od magistralnih puteva ostatka civilizacije, sva tri sela očuvala su sopstveni, autentični jezik, pismo, arhitekturu, kulturu.

Najudaljenije od ova tri mesta iz oblasti Guba, ujedno i najviše - Kinalig, smatra se jednim od najstarijih naseljenih mesta na svetu, a tragovi vode do arheoloških iskopina iz bronzanog doba. Njegove stanovnike pominje u svojoj "Geografiji" i starorimski pisac Strabon, kao jedno od 26 plemena kavkaske Albanije, koja se tu prostirala od prvog veka pre nove ere. Sami veruju da im poreklo seže i dublje, čak do biblijskog - Noja.

Život u njihovim kućama od isušenih blokova gnojiva i slame, slaganih red horizontalno, red ukoso, u kojima se još jede i spava na podu, 21. vek okrznuo je sve češćim posetama turista, i vaj-faj uređajima. Da tim putnicima pokažu ko su, ali i sačuvaju pamćenje, u selu kojim svuda naokolo slobodno šetaju guske i kokoške, goveda i magarci, ponosni na duboke korene, žitelji su samoinicijativno i samoorganizovano, pre dve decenije, otvorili muzej.

Na postavci su stari novčići, kamene i keramičke posude, požutele knjige, pegle, ćilimi, šarene čarape i šalovi, kožna obuća (gotovo identična našim opancima), za koju dežurni volonter u muzeju tvrdi da nema poseban naziv. Tu je i tabla sa transkripcijom njihovog pisma na latinici... A društveni život odvija se u obližnjoj mesnoj zajednici, ispred koje "kibicuju" stariji stanovnici, i u lokalnoj čajdžinici (improvizovanoj daščanoj verandi jedne privatne kuće).

Nad impozantnom kamenim masivom koji nadkriljuje selo Grz, krila raširio - orao. Ne onaj iz pesme, već od kamena. Od Kinaliga do Grza, delimično duž kanjona reke Gudialčaj, ide se pešice, ili na konju. Kolski put je duži, neasfaltiran. Savladava ga najbolje "lada niva", kao i neko drugo rusko terensko vozilo. I ovo selo, najsnežnije u Azerbejdžanu, koje se zabeli već u oktobru, ima drevni, samo njima znan jezik. Govore i azerbejdžanski, a stariji i ruski.

Domaćin Jašar, kaže da ga je naučio u vojsci u Harkovu (dok su još bili deo SSSR). Sa svoje trpeze nudi sve što je proizvedeno na njegovom imanju (osim lubenice): sir, pavlaku, kiselo mleko, puter, hleb, paradajz, krastavac, ćufte, slatko, kompot... Ima tri sina i sve ih je školovao. Dvojica su seoski učitelji, treći planinarski vodič. Ali, samo jednu snahu i unučicu. Brine kako će udomiti još dvojicu potomaka. Neće, kaže, devojke više da se udaju za mladiće iz planinskih sela.

Naspram Jašarovog imanja, koga krasi i cvetna bašta, sa leptirima u neprekidoj igri (ima ih inače u svim bojama i oblicima na proplancima Kakvaza), komšinica sprema ogrev za zimu. Žena u čije lice su duboke tragove utisnuli vetrovi i žege od kojih u poljima nema ni drvceta za zaklon, uz pomoć dvoje unučadi meša balegu i pravi brikete. Slaže ih da se osuše do grejne sezone. Ovo ekološko gorivo vekovima je u upotrebi na prostorima gde je priroda naučila čoveka da ništa nije za bacanje. Da krava hrani mlekom, ali daje i toplotu. Za duge zimske mesece, za grejanje duše, žiteljima Grza na raspolaganju je i seoska biblioteka (još jedan "relikt" sovjetskog sistema). Veza sa svetom je i poneka satelitska TV antena.

Iz ovog kavkaskog trougla, selo Laza, nastanjeno potomcima starog naroda Lezgini, smestilo se u najpitomije okruženje. Oko njega se sa okolnih visova u kaskadama, spuštaju i šume vodopadi. Ispod jednog, u centru mesta, su dva kafića, u kojima može da se poruči i brza hrana i sveža pastrmka. U ovom lokalnom popularnom izletištu, do pred noć, zabavlja se i mlado i staro, čuju se muzika... Spuštajući se iz Laze do gradića Gusar, prolazi se pored novog, ekskluzivnog skijašgog centra, na čijoj eleganciji može da pozavidi i Švajcarska. Nedirnutoj lepoti Kavkaza prišunjao se luksuz i komocija naših dana. A u Gusaru, neposredno ispod gradskog parka, isped kuće u kojoj je 1837. živeo Ljermontov, spomenik buntovnom autoru "Junaka našeg doba", i stihovi:

"Pozdravljam te Kavkaze sivi, po tvojim gorama nisam putnik čudni..."