STAMENI ČUVAR SRPSKOG JEZIKA: Više od 14 godina tragao za starinskim rečima

Bato je obećao da će on pomoći u tom poslu tako što će sakupiti arhaične reči sa područja Drobnjaka, Uskoka, Morače, Rovaca, Vasojevića, Bratonožića i Kuča, koristeći oblast istočne Hercegovine, odakle je Vuk Stefanović Karadžić najviše koristio dijalekt za pisanje srpske azbuke. I tako je Krković krenuo u mukotrpan posao i posle 14 godina uspeo da sakupi 11.200 arhaizama!

- Kako sam u međuvremenu bio u žiriju na mnogobrojnim festivalima guslara u Crnoj Gori, zaparalo mi je uši da neki guslari izgovaraju pojedine reči koje imaju suprotno značenje od stvarnog iako se isto pišu, pa sam morao da ih akcentujem kako bi se razlikovali - priča Krković za "Novosti".

Naš sagovornik navodi primere - alat - konj kafenkaste boje; alat - pribor za rad; buba - insekt; buba - uči napamet; danu - požuri; danu - odmori; zajmiti - uzeti na povraćaj; zajmiti - poterati; ljuštiti - udariti šakom; ljuštiti - skidati koru; nazor - nasilu; nazor - kontrola; pas - pašče, kučak; pas - pojas...

- Imate primer: Gore gore gor gor no što gore gor dolje. Danas bismo rekli: Naviše šume slabije sagorevaju nego što šume sagorevaju dole - pojašnjava Krković.

On podseća da u njegovom moračkom plemenu kada nije bilo zakona, kada je vladala samovolja, jedina osuda loših pojava bila je narodna presuda. Za svako zlo i lošu pojavu narod je iskovao svoju reč osude koja je imala ubojitu snagu za sprečavanje takvih pojava. Zato su u narodu do danas zadržane reči prekora i osude koje su ne samo pojedincima nego i čitavim porodicama nanosile sraman pečat.

- Ako se u nekoj porodici pojavio loš čovek, lažov, lopov, lupež, ubica, ulizica ili špijun, sredina ga je munjevito odbacivala i imenovala rečima osude kao brašnjara, jajara, kacara, kašprda, kukvega, kupitrnja, kupusara, krivokletnik, luperdača, ništavila, ništa roba, odvojenik, pismilet, pečobraznik, podrepnica, pošušnjara, prišipetlja, prdoglasa, pribiguz, šmkljo, štka, šupoglavile... Za loše mlađe ljude: alauš, bezbožnik, galijot, zamlata, zastiđe, zvijuk, iščiljak, za loš razgovor: blejanje, dimgženje, lajanje. Za loše žene bi se reklo - bezobraznica, jarakača, kaštigulja, krvomtnica, mija, miletka, rospija - navodi Krković.

Tu su i reči pohvale, pa se za dobre ljude kaže: zgodadžija, domišljan, dočeklija, domodržnik, ljudina, ljucka istina, ljuckovina, a za dobre žene: banica, vukobaša, domodržnica, melemnica, pećnica, punoruka, rvčna žena, smirnica, stimnica, temelj žena, čoek žena...

- Mislim da je ovo jedinstven rečnik, posle onog Vukovog, pisan sa akcentima, što je od velike koristi, posebno za one koji se prvi put susreću sa srpskim jezikom. Od velike koristi bi bilo da se akcenti stavljaju u pisanim i stručnim radovima, a posebno u knjigama. Retki su narodi u svetu koji imaju tako svetlu istoriju, bogatu kulturu i kulturno nasleđe kao što Srbi imaju. Ne nastaviti negovati ih i razvijati bilo bi tragično i pogubno, značilo bi zločin nad sopstvenim narodom. Od zaborava nema ništa pogubnije - poručuje Branko Bato Krković.