OČEVO TELO DOBILI SMO U DELOVIMA: Ćerka oficira JNA ubijenog u Bjelovaru o sramnoj presudi suda u Hrvatskoj
OČEVO telo smo dobili u delovima, u limenom sanduku, sedam dana posle njegovog ubistva u kasarni u Bjelovaru 1991. Vojnim helikopterom je donesen u Smederevsku Palanku, gde je sahranjen. Mama je tad otvorila sanduk. Pričala je da je bio go, da mu lice nije prepoznala, jer mu je glava bila potpuno izgažena. Noge su mu bile razdvojene. Na kraju ga je prepoznala po ožiljku od kopči na Ahilovoj tetivi, koju je ranije operisao.
Privatna arhiva
Ovako za "Novosti" govori Ivana Pavlović (43), ćerka kapetana prve klase i oficira bezbednosti Dragiše Jovanovića, koji je 29. septembra 1991, nakon što su pripadnici hrvatskog Zbora narodne garde (ZNG) zauzeli bjelovarsku kasarnu, izveden iz stroja zarobljenih vojnika i oficira JNA i ubijen. Sa njim su tada streljani i komadant kasarne pukovnik Rajko Kovačević i potpukovnik Miljko Vasić. Privatna arhiva
Tadašnji komadant Kriznog štaba grada Bjelovara Jure Šimić za kojeg svedoci, vojnici JNA iz kasarne, tvrde da je lično ubio Jovanovića, Kovačevića i Vasića, pravosnažno je sada oslobođen u Hrvatskoj za ovaj ratni zločin nad zarobljenicima. Njemu je tamošnji Županijski sud u Rijeci sudio da je naredio ubistva trojice oficira JNA, ali je veštačenje volšebno utvrdilo da su stradali od eksplozije.
Ivana Pavlović nam kaže da, nažalost, pravde nema:
- Kako čovek posle toliko godina može da se oseća kad čuje da taj Šimić otprilike ništa nije kriv, a oni mrtvi leže pod zemljom. Brata i mene nikad niko nije zvao, niti kontaktirao vezano za to suđenje. Ništa zvanično nismo dobili.
Priča nam Ivana da je imala 11 godina kad joj je otac ubijen. Ni majka Verica nije dugo poživela, umrla je 2004. u 48. godini. Pojela ju je, tvrdi, tuga, a borila se da preživi bez supruga, sa dvoje dece.
- Kažu da su tela oca i dvojice njegovih kolega posle ubistva oskrnavljena. Navodno su njihova tela nosili ulicama Bjelovara, a ljudi su ih pljuvali, gađali, iživljavali se u nekom ludilu. Zapamtila sam da je majka uvek pričala da "ustaše nisu čak mogle ni da nam ga vrate celog" - govori Ivana. - Godinu ili dve posle smrti naše majke, otac je ekshumiran i rađena je ponovo obdukcija njegovih posmrtnih ostataka. Utvrđeno je da je ubijen sa tri metka, jedan mu je ispucan u glavu, drugi ispod ramena kod srca i treći, čini mi se, u mošnice. Netačno je da je poginuo od eksplozije, jer se vide mesta gde su od metaka probušene kosti. Oni su izvedeni iz stroja i ubijeni.
SPASAO ŽIVOT SEKRETARICI
U NOVOM Sadu sam slučajno srela Jelu, očevu sekretaricu iz kasarene u Bjelovaru. Rekla mi je da joj je on spasao život. Dao joj je njegov pištolj i uputio da se nekim koridorom izvuče u Srbiju. Mene i brata je tog leta iz Bjelovara na raspustu poslao kod babe u Palanku. Mama je došla po nas pred početak škole, ali je javio da se ne vraćamo. S njim smo tada retko bili u kontakru, a mesec dana kasnije je, nažalost, ubijen - priča naša sagovornica.
Ćerka Dragiše Jovanovića kaže nam i da porodicu niko nije bio obavestio kad su radili ekshumaciju:
- Sami su došli, izlomili nadgrobnu ploču i izvadili telo. Otišla sam na groblje, i zatekla grob otkopan. Ostala sam u šoku. Svašta sam pomislila. Posle su nam rekli da su došli naši i Hrvati i da su morali da ga ekshumiraju, jer je neki veterinar Jure optužen. Vratili su ga u vrećama. Kasnije su nam pomogli iz Udruženja veterana vojne policije i bezbednosti i kupili novu mermernu ploču.
SVE VREME SLUŽBOVAO U HRVATSKOJ
DRAGIŠA Jovanović je rodom iz Smederevske Palanke, a roditelji su mu bili učitelji. Vojnu akademiju je završio u Sarajevu, a raspoređen je u Delnice, odakle je prekomandovan u Viroviticu, gde je ostao osam godina. Na službu u Bjelovar stigao je 1989.
- Živeli smo tamo do 1991. Mama je radila u računovodstvu bolnice. Posle očevog ubistva, u Smederevskoj Palanci smo, 1992, dobili stan od 46 kvadrata, a mama posao u kasarni. Imali smo invalidninu, boračko i tatinu penziju dok smo se školovali i to nam je pomoglo, tu su nam država i Vojska izašli u susret - kaže Ivana.
Ivana kaže da je bila dete kad je ostala bez oca, a da su joj kasnije pričali da je bio strog, da su ga poštovali i da je kao bezbednjak otkrio mnogo informacija o početku rata:
- Možda godinu pre ubistva nuđena mu je prekomanda, da izabere koje hoće mesto u Srbiji, ali nije hteo. Pretpostavljam da su želeli da ga sklone, jer je nekome bio smetnja i mnogo znao. Bio je drugi čovek u kasarni, patriota i zato je ubijen, a ja sam ostala bez oca. Za njega su bili važni reč i poštenje. Posmrtno je dobio čin majora i orden za hrabrost.