"NOVOSTI" VAM DONOSE NEVEROVATNU PRIČU O VLADIMIRU: Od Beograda do Dragovića prepešačio sam čitav život
MAJKA Vrlčanka, mučenica, čuvarkuća i stub porodice, ona koja je rađala i gotovo sama podizala decu dok su razni ratovi i vojske tutnjali Dalmacijom, trpnjom i trudom iznela je i gajila nove naraštaje. Hrabra, požrtvovana, istinski heroj. Baš ona dobila je 8. marta ove godine spomenik koji je za sada u dvorištu porodične kuće Vladimira M. Marinka (79), u Garjaku kod Peručkog jezera nedaleko od Vrlike.
Vladimir uvek okružen porodicom i prijateljima, Foto I. Marinković
Tekstilni inženjer u penziji, a u duši umetnik, autor pet knjiga, Vladimir se ovim spomenikom, posle povratka u Garjak 2007, kaže, bar "mrvicu" odužio majkama vrličkog i cetinskog kraja, sa Marinom Zelenović i Nikolom Borkovićem koji su mu pomogli da ovo neobično delo ugleda svetlost dana. Foto I. Marinković
- Lik majke proizašao je iz moje knjige "Pelene i znoj", u kojoj sam kroz 12 istinitih priča opisao život majki Vrličanki u prvoj polovini dvadesetog veka - priča nam Vladimir. - Da je bilo po njenim zaslugama, spomenik bi bio visok do nebesa, ali... Ovako, uz kovrljak sa maramom, visoka je 180 centimetara, a teška 220 kilograma. Izrađena je od armiranog betona sačinjenog od belog cementa i mlevenog kamena, a plastika, nabori u vidu vrličke narodne nošnje udate žene, urađeni su od armiranih slojeva pamučnih i lanenih tkanina.
A, KAKO ZNATE DA STE SRBI?
MNOGOBROJNI novinari su posetili Vladimira Marinka da bi radili priču o spomeniku "Majci Vrličanki". Posle završenog snimanja u neobaveznom razgovoru, jedan novinar ga je upitao:
- Vi ste pravoslavac, ali kako znate da ste Srbin?
- Oni koji su se vekovima rađali i odrastali pored manastira Dragović, ne mogu biti ništa drugo do Srbi - odgovorio mu je naš sagovornik i dodao:
- A danas sigurno možete znati da smo Srbi jer gde ima Srba još nema asfalta.
Dok je radio spomenik, Vladimir je, priča nam, želeo da on bude postavljen u Vrliki, ali želja mu se zasada nije ispunila. Blistavu, vidljivu sa puta, u njegovo dvorište uđu da je vide i namernici i oni koji su je u prolazu samo opazili...
Svaki čovek, veruje naš sagovornik, želi za sobom da ostavi trag u ovom svetu prolaznosti. On je osim vajanja "Majke Vrličanke", pisao i piše knjige, a da ga njegovi zemljaci, sunarodnici i mnogi drugi pamte "doprineo" je i svojim povratkom iz Beograda u Garjak, 2007. godine - peške! Šest stotina kilometara prepešačio je za dve nedelje, od 1, do 15. septembra, prelazeći po 40 kilometara dnevno. Foto: Privatna arhiva
- Zbog školovanja, potom služenja vojske, pa zaposlenja, zavičaj sam napustio kao momak, noseći sa sobom samo uspomene. Srbija i Beograd su mi dali sve. Imam dva sina koji žive u Krnjači, unučad... Supruga mi se mlada upokojila, 2005, i kada sam otišao u penziju dve godine kasnije, rešio sam da se vratim u rodni kraj. Tugovao sam za suprugom, trebalo mi je da se osamim, da razmislim o životu, da kroz taj put i pešačenje prođem još jednom kroz ceo svoj život. Da vidim kako sam postupao, jesam li mogao biti bolji... Hteo sam da prepešačim život - otvara nam dušu Vladimir.
Kada je porodici i prijateljima rekao za svoju nakanu, svi osim sinova odvraćali su ga i od pešačenja i od povratka. Majku Ilinku je odveo u Srbiju za vreme građanskog rata 1992, a deceniju kasnije prvi put je došao u Hrvatsku, najpre u Golubić kod Knina, rodno mesto supruge Anđe, a potom i u Garjak. Ono što je zatekao nije ga obeshrabrilo, ali je odluku o povratku, tada - odložio. Ispostavilo se za pet godina. Igor Marinković
- Želeo sam simbolično, svojim koracima, da povežem Beograd, u kojem sam sve stvorio, sa manastirom Dragović koji je svega tri kilometra od moje kuće u Garjaku i uz koji sam odrastao. Pešačio sam od Beograda, preko Rače, Bijeljine, Brčkog, Modriče, Dervente i Banjaluke... Pratili su me i vrućina i kiše, ali sam bio odlučan u nameri. Onima koji su mi govorili: "Gde ćeš tamo? Sve je još trusno, vidiš da imaju tajne optužnice...", rekao sam da smo čistog obraza bili i moj deda, i otac i ja, da nemam čega da se bojim. A, u našoj velikoj kući izgrađenoj 1989. živeli su Hrvati, muž i žena sa devetoro dece. Nije bilo većine prozora, kablova za struju, bilo je puno smeća, jer su dobijali pomoć, a otpad nisu bacali. Ali, rešio sam da to rešim - seća se naš sagovornik.
PONOSAN NA DEDU SOLUNCA
CEO život tugujem za ocem i ponosim se dedom. Naše kuće su nekada bile tamo gde je sada akumulacija jezera Peruča. Morali smo, 1958. da se iselimo sa plodne zemlje koja je vekovima bila naša. Otac to nije mogao da izdrži i ubio se godinu kasnije. A, moj deda Pavle, mobilisan je 1914. u austrougarsku vojsku. Nije želeo da ratuje protiv svog naroda, pa je sa grupom svojih sunarodnika Srba, jednim Čehom i jednim Hrvatom, prebegao u srpsku vojsku. Prošao je golgotu Albanije, a onda je brodom "Van Gog" prebačen na lečenje u tuniski grad Bizerta. Potom se vratio i učestvovao u proboju Solunskog fronta, bio je istinski rodoljub i heroj - ispričao nam je Vladimir.
Foto J. Matijević
Obratio se Vladimir nadležnima u Vrliki, hrvatskoj porodici je nađen smeštaj, dobio je ponovo priključak za vodu, telefon i struju... Sve je uredio i nakad veli nije sam. Dolazi mu porodica, rođaci, prijatelji. Dvorište i kuća su, kaže, uvek puni dobrih ljudi...
- Ovde svaki svoj dan ispunim obnavljajući ono što mi je ostalo od predaka, stvaram mesto u koje će sa radošću dolaziti moji potomci. Imam malu baštu, pogled na Peruču i Dinaru, i svakodnevno gazim stazama koje su krčili moji preci. Tako ispunjavam svoju dušu, osećam njihov duh i prisutnost u svakom kamenu, svakom pedlju zemlje koju su znojem natopili, i neizmerno sam srećan zbog toga - kazao nam je Vladimir na rastanku.