HOĆE LI MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN DA POČIVA UZ SINA? Srbin iz Sen Galena otkriva detalje o pronalasku groba u Cirihu i zaveštanju naše naučnice

U petak, 4. avgusta, navršiće se 75 godina od smrti Mileve, rođene u Titelu 1875. godine, s kraćom levom nogom ali i blistavim intelektom koji ju je 1896. godine, kao tek petu devojku Evrope, odveo na studije matemetike i fizike u Cirih... Mileve, prve žene nobelovca Alberta Ajnštajna, nepriznate koautorke teorije relativiteta, ponižene supruge i duboko tužne majke kojoj čak ni poslednja želja da počiva u blizini mlađeg sina Eduarda do danas nije uslišena. Nije ni mogla da bude uslišena jer gotovo pola veka nije joj se ni grob znao.

Iduće godine biće tačno dve decenije otkako je slikar i osnivač Naučnog društva "Nikola Tesla", Peter Stojanović iz Sen Galena, rođenjem Austrijanac, a poreklom Paraćinac koji se potom preselio u Švajcarsku, pronašao Milevino počivalište na ciriškom groblju Nordhaj.

Stojanović, danas pedesetogodišnjak, voli da kaže da mu je Tesla pomogao da pronađe Milevu i to neposredno uoči Svetske godine fizike koja je "padala" 2005. godine.

- U Švajcarskoj se tada u javnosti retko sretao i Tesla, a kamoli Mileva. Sinulo mi je, pošto su oboje Srbi posvećeni fizici, da povežem ta dva velika imena i skrenem pažnju na njih.Prethodno sam saznao da Mileva počiva u neobeleženoj grobnici. Od katoličkog sveštenika, posle dužeg traganja, dobio sam podatak da ona sa najmanje još dvoje ljudi počiva na parceli br 9 u grobnom mestu 9357. Kada sam konačno došao do njenog groba, obuzela me je strahovita tuga - priseća se za "Novosti" Stojanović, čije je otkriće bila svetska vest.

Tada je zamršeno životno klupko Milevino počelo da se odmotava. Upokojila se u 73. godini, u ciriškoj klinici "Eos" u koju je dospela mesec dana ranije zbog šloga. Leva strana tela joj je bila oduzeta i otežano je govorila. Poslednji put se ozarila kada ju je na samrti posetio sin Hans Albert koga je Ajnštajn, bežeći pred nacistima početkom Drugog svetskog rata, odveo sa sobom u Ameriku. Milevu, sa kojom se razveo 1919. godine, a potom oženio rođakom Elzom, kao i mlađeg sina Eduarda, obolelog od šizofrenije, ostavio je u Cirihu.

Stojanović je u ciriškom arhivu pronašao pismo koje je tri dana uoči svoje smrti Mileva uputila svojoj prijateljici Riti von Gonzenbah, a u kojem izražava želju da bude sahranjena na groblju u blizini psihijatrijske bolnice, gde se od šizofrenije lečio njen mlađi sin Eduard.

Ključna rečenica glasi: "Na groblju iza psihijatrije, zakopana da budem". Bolno i brižno majčinsko srce nadalo da će i "sa onog sveta", nekim čudom, moći da bdi nad svojim Teteom, kako ga je od milošte zvala.

Kako u to vreme u Cirihu nije bilo grčkog sveštenstva, po pravoslavnom običaju, opelo Milevi služio je ruski paroh David Antonijevič Šubov. Sahrana je koštala 150 franaka.

U lokalnim novinama objavljena je čitulja ovog sadržaja: "Odlazi na večni počinak naša voljena majka Mileva Ajnštajn Marić". U potpisu: Hans-Albert i Frida Ajnštajn iz Berklija (Kalifornija) i Eduard Ajnštajn.

Ali, rodbina nije dugo ni uredno plaćala njeno grobno mesto. U zajedničku i bezimenu grobnicu Mileva je dospela nekoliko godina posle smrti kada je vlast Ciriha naložila da se njen zapušteni grob prekopa, a njene kosti premeste u grobnicu sa tuđincima za koje, kao ni za nju, niko nije mario.

Sedamnaest godina posle svoje majke, Eduard je, 25. oktobra 1965, umro u ciriškom sanatorijumu. Vest da je njegov slavni otac Albert Ajnštajn preminuo 1955. godine u Prinstonu nikada nije ni doprla do njegove svesti.

Njegov brat Hans Albert, ugledni stručnjak u oblasti hidrauličnog inženjerstva, nadživeo je brata osam godina. Pokušao je 1958. godine da objavi prepisku svojih roditelja koju je slučajno pronašao u jednoj kutiji. Pisma su otkrivala i da su njegovi roditelji zajedno radili na naučnim otkrićima koja su proslavila samo njegovog oca.

Pokušaj Hansa Alberta i njegove supruge Fride da publikuju prepisku sprečen je sudskom tužbom ljudi koji su po Ajnštajnovom testamentu bili zaduženi da brinu o njegovoj zaostavštini.

Peter Stojanović i dalje marljivo traga za spisima o Milevinom i Albertovom životu.

Danas ih ima nekoliko stotina. Bogatiji je samo arhiv "Albert Ajnštajn" na Jevrejskom univerzitetu u Jerusalimu koji je delimično otvoren za javnost 2006. godine, tek pošto je proteklo 58 godina od Milevine i 51 godina od Albertove smrti.

Svake godine Stojanović se pobrine da se na Milevinom grobu održi pomen. Četrnaest godina posle otkrića Milevinog počivališta uspeo je da uz podršku Grada Ciriha i tadašnjeg generalnog konzula Srbije Zorana Jeremića, jedini put okupi njene potomke pored spomen-ploče koju je država Srbija 2009.postavila na do tada neobeleženom grobnom mestu.

Razumevanje za okupljanje porodice Stojanović je našao najpre kod Mire Ajnštajn, Milevine i Albertove praunuke, inače unuke starijeg sina Ajnštajnovih Hansa Alberta, kao i njegove druge supruge Doris. Pregovori sa ostalim, mlađim članovima porodice koji žive u Bernu, Americi i u Izraelu trajali su godinama.

Na kraju, pitamo našeg sagovornika - da li bi Milevini potomci, davanjem DNK uzorka, podržali ispunjavanje njene poslednje želje da počiva u blizini svog sina?

- Nije nemoguće, ali jeste komplikovano, a verovatno i veoma skupo. Rasuti su po svetu, ali ako bi se diplomatskim srpsko-švajcarskim zajedničkim zalaganjem poduprla ta njena želja, bila bi to zaista velika stvar. Eduard počiva na groblju, oko pet kilometara udaljen od Milevinog. Mislim da smo kao nacija dužni da ne odustanemo od pokušaja da joj ispunimo poslednju želju - zaključuje Stojanović.

Zrno nade njemu i nama bude reči predstavnice grada Ciriha, gospođe Susan Herold, koja je kraj ploče na Milevinom grobu sa žaljenjem kazala Stojanoviću - da se znalo da je reč o Milevi Marić Ajnštajn, ne bismo dozvolili da ona završi u grobnici bez obeležja.

Retko je se Srbija seća

NE skriva Stojanović svoje nezadovoljstvo što Mileva u Novom Sadu još nema svoj muzej, kao i što njegovo Naučno društvo "Nikola Tesla" češće priređuje izložbe, predavanja i druge događaje njoj u čast i sećanje u Švajcarskoj, nego što se to čini u Srbiji.

- Njena sudbina je nesvakidašnja, kao što je i njen životni put. Potekla je iz ugledne porodice, koja je njoj, kao i njenom bratu Milošu i sestri Zorki, podarila nešto najvrednije, a to je obrazovanje. Na takve vrednosti treba podsećati, naročito danas -poručuje Stojanović.

* * * * * * * *

UZ BLAGOSLOV EPISKOPA IRINEJA OBJAVLjUJEMO IZVOD IZ KNjIGE U KOJU SU UPISANI ALBERT I EDUARD AJNŠTAJN

DEDA MILOŠ KRSTIO UNUKE BEZ ZNANjA RODITELjA

PODATAK da su Milevini i Albertovi sinovi kršteni u Crkvi prenosa moštiju Svetog Nikole iz 18. veka, koju Novosađani zovu Nikolajevskim hramom, već neko vreme se pominje u javnosti, ali nikada sa krunskim dokazom - krštenim listom.

Blagodareći blagoslovu episkopa bačkog dr Irineja, "Novosti" objavljuju to dragoceno svedočanstvo iz Protokola krštenih hrama sveca Nikolaja u Novom Sadu, koji obuhvata period od 1913. do 1930. godine.

U protokolu navedeno je da je Teodor Milić, paroh nikolajevski, a potonji paroh saborni, koji je 21. avgusta 1913.godine krstio sinove bračnog para Marić-Ajnštajn, starijeg Hansa Alberta upisao je pod rednim brojem 56, a pod brojem 57 ubeležio je mlađeg Eduarda. U rubrici "roditelji" navedeno je "Otac dr Albert Ajnštajn, mati Mileva rođena Marić". U odeljku "kum" ubeleženo je ime "lečnika", dr Laze Markovića, inače porodičnog prijatelja Marićevih.

Pozadinu ovog događaja najverodostojnije je opisao Đorđe U. Krstić, Novosađanin koji je poznavao deo porodice Marić i na osnovu njihovih svedočenja napisao nekoliko knjiga o Milevi i Albertu. Naime, Milevin otac Miloš nije mogao da se pomiri s tim da su mu unuci nekršteni:

"Sinovi su ostali kod bake i dede u Novom Sadu. Još istog dana kad su im roditelji otputovali, Marija i Miloš, njihov ujak Miloš i Sidonija Gajin, kuma Marićevih, odveli su ih na krštenje u Nikolajevsku crkvu. Kum na krštenju bio im je poznati novosadski lekar dr Laza Marković, sa nadimkom Mrgud."

Ovo krštenje nije moglo da prođe nezapaženo: u lokalnom listu "Zastava" objavljen je ovaj tekst:

"Dva mala Švajcarca, sinovi dr Alberta Ajnštajna, profesora na sveučilištu u Cirihu, a unuci našeg cenjenog prijatelja i sugrađanina Miloša Marića, mali Albert i Eduard, kršteni su u pravoslavnoj veri po želji svoga dede Miloša."

Do današnjih dana nije obelodanjeno kako su vest o krštenju primili roditelji dečaka, a pogotovo Ajnštajnova rodbina.