SPOR ZMAJA I LAZE USPORIO POVRATAK: Prenos posmrtnih ostataka Branka Radičevića u Sremske Karlovce bio velika vest i za evropsku štampu

Bio je to skup većinom  mladih ljudi u nacionalnim narodnim nošnjama okupljenih u čast povratka glasovitog pesnika u ljupku varoš, koju je tokom svog  školovanja u Karlovačkoj gimnaziji, vinuo u stihove večnog trajanja.

Upisavši se 1836.godine u tu Gimnaziju, najstariju u Srpstvu,  Branko (Aleksije) Radičević (Slavonski brod, 1824- Beč, 1853), ni sanjao nije  da će na krilima  stihova koje je napisao opijen lepotom školskih dana,Karlovaca i fruškogorskih vinograda,postati jedan od najomiljenijih pesnika u svom narodu. Poživeo je samo 29 godina, napisao je svega 54 lirske i sedam epskih pesama,a njegov kult i danas živi neokrznut.

  - I taj njegov eveliki opus bio je dovoljan da, uz Zmaja i Lazu Kostića, stekne ugled najznačajnijeg pesnika srpskog romantizma dostižući kult kakav imaju retki naši pesnici.- kaže dr Žarko Dimić, direktor sremskokarlovačkog Arhiva SANU koji u svojim depoima čuva Brankova školska svedeočanstva i sveske iz gimnazijskih dana.

    U Brankovo vreme karlovački gimnazijalci pisali su i učili na srpskom, ali i na mađarskom,nemačkom i latinskom jeziku.Mladi pesnik svoje prve stihove napisao je na nemačkom.Po završetku gimnazijskog školovanja 1841. godine, odlazi u Temišvar da uči filozofiju (mudroljubije)gde je napisao  prvu pesmu na srpskom jeziku, “Devojka na studencu”.Za svu doživljenu  lepotu, Karlovcima  se odužio  nezaboravnim stihovima,poput elegije “Kad mlidijah (razmišljah) umreti”. U tim rimama pesnik sluti svoju smrt. Ona ga je i snašla u Beču gde se kao pristalica Vukovog jezika i pravopisa  preselio da studira pravne nauke,ali ne zadugo.

 Naglo je počeo da vene i da gubi volju za pisanjem - oboleo je od tuberkuloze. Uz novčanu pomoć kneza Mihaila, počeo je 1851. da studira medicinu s mišlju da sam sebi pomogne u izlečenju, ali uzalud. Brzo je  pao u postelju. Poslednje dane proveo je u društvu Đure Daničića, Koste Vujića, Miše Nebrigaća, Borđa Natoševića i još nekolicine Srba s kojima se družio u Beču.

Vujić je ovako  ispričao o poslednjim Brankovim trenucima:  “Kad sam mislio da legnem, dođe mi Brankova poslužavka i donese vest da je Branko umro.” Bilo je to 18. juna 1853. godine, između devet i deset časova“.Sahranjen je 20. juna na grčkom groblju u Beču. Sve troškove podmirio je knez Mihailo. Devet meseci posle sahrane, u proleće 1854. poetesa Milica Stojadinović Srpkinja pisala je  da je Brankov grob zapušten i jedva se razaznaje.

  Četvrt veka posle Brankove smrti, grupa Srba, okupljenih oko lista i Udruženja “Zora” u Beču, pokrenula je ideju o prenosu njegovih zemnih ostataka na Stražilovo, brdo iznad Karlovaca. Sve je  do pojedinosti organizovano, ali  sve je  zaustavljeno zbog nesaglasja Zmaja i Laze Kostića.

Veliki odjek tih dana imala je Zmajeva pesma “Brankova želja”, kojom jasno podržava misao da se iz Beča na Stražilovo prenesu pesnikove kosti Zmaj je pesmu sročio  kao da ju je sam Branko ispevao: “Rastav`te me sa ovom daljinom/ Moje kosti operite vinom/ Pa ih nos`te našem zavičaju, zavičaju, mom negdanjem raju/ Prenes`te ih, braćo moja mila, pored onog ubavog Belila/ Kroz Karlovce, gde sam mladost prov’o, pa na ono divno Stražilovo...”

Ubrzo, 7. novembra 1877. u Karlovcima  izabran je Odbor od dvadeset jednog člana, na čelu sa Pavlom Krečarevićem i perovođom Jovanom Pačarizom. Pristizali su i prilozi sa svih strana. Ali, poput groma iz vedra neba  1. januara 1878. u bečkoj “Zori” Laza Kostić objavio je pesmu “Prava Brankova želja”, potpuno suprotnu Zmajevoj stihovanoj poruci.

 Poruka Kostićeva bila je da Brankove kosti treba preneti u slobodnu Srbiju i glasila je ovako: “Avaj, braćo draga, ostav`te me mirno/ da mi niko nije kostiju dodirno /ma ovde počiv`o do sudnjega danka/ u slobodnu zemlju samo nos`te Branka.”

Zbog  sukoba dvojice pesnika, čiji su odnosi i ranije  bili pomućeni, ideja o prenosu Brankovih kostiju zamrla je u narednih pet godina. Oživela je tek pošto je bečka “Zora”, januara 1883, priređujući proslavu stogodišnjice prve Dositejeve narodne knjige i štampajući “Spomenicu”, sav prihod dala za “prenos zemnih ostataka našeg genijalnog pesnika Branka Radičevića sa San-Markovog groblja na ubavo Stražilovo u Sremskim Karlovcima”.

   Nova inicijativa došla je u  trenutku kada je  najavljeno   da će bečko groblje do kraja 1883. biti preorano a kosti svih blaženopočivših biti sahranjene u jednu,zajedničku grobnicu.Pomisao da bi Brankove kosti mogle da se nepovratno  izgube  među kostima  tuđinaca ,rezultirala je formiranjem  odbora u Beču, a potom i u Karlovcima, na čijem čelu je bio Pavle Marković Adamov, docniji urednik lista za zabavu, pouku i književnost “Brankovo kolo” (1895-1914).Adamov je bio poznat kao čovek toliko opčinjen Brankovim pesništvom da  je i svom sinu nadenuo pesnikovo ime.

   Prihodi sa brojnih priredbi, posela i zabava,  namenjeni su  za troškove prenosa. Novosadska “Zastava” mesecima je objavljivala spiskove novčanih priložnika, Srba iz Dubrovnika, Novog Sada, Zadra, Beograda, Splita, Požarevca, Knina, Sombora, Senja, Herceg Novog, Subotice, Vukovara...

    Najzad, 10. jula 1883. godine kovčeg sa posmrtnim ostacima Radičevića,stigao je vozom do Pešte i na tamošnjoj stanici,ne zna se čijom krivicom,čekao je  celu noć, te je sa zakašnjenjem stigao na centralni trg  u Novi Sad. Odatle do Karlovaca prevezen je putničkom lađom “Nimfa” Stevana Mirkovića.

   Nešto pre podneva, u prisustvu silnog sveta, kovčeg je pristigao u karlovačko pristanište. Već popodne Branko je, konačno, sahranjen na njegovom “rajskom Stražilovu”.Srpska štampa godinu dana brujala je o Brankovom povratku kući, a engleski listovi proglasili su taj čin najvećim kulturnim događajem na Balkanu, ali i u Evropi.