BIO JE MAJSTOR HARMONIKE, A NIJE ZNAO NOTE: Unuka legendarnog Dragana Matića Žilića za "Novosti" (FOTO)

Da postane prvi osvajač prestižnog Festivala harmonike u Sokobanje, titulu koju je poneo još dva puta u karijeru, da bude najtraženiji harmonikaš SFRJ, autor brojnih popularnih kompozicija narodne muzike,mentor, potpisnik 17 ploča, nije ga sprečila činjenica da ne samo da nije imao formalno mizičko obrazovanje, već nije znao ni note.

U harmoniku se Žilić zaljubio kao dečak u malom Bošnjanu kod Varvarin, uz oca Živojina koji je porpravljao instrumente. Bio je apsolutni sluhista.

- Dovoljno je bilo da samo jednom čuje i najkompleksniju kompoziciju na radiju i da je bez greške reprodukuje na harmonici – otkriva za „Novosti“ unuka slavnog harmonikaša, novinarka Vesna Mitrović iz Kruševca. - Note je je pokušao da nauči možda posle svoje 50.-e godine, sećam se da sam viđala ispisane numere. Komponovao je tako što bi svirao, a drugi su ostavljali notne zapise.

Iako je pre njenog rođenja ostvario velike uspehe osvajajući festivalske titule najboljeg harmonikaša tokom 60-ih godina, Vesna se dobro seća da je dedina kuća bila uvek ispunjena poštovaocima njegovog dara.

-Dolazili su ljudi,uglavnom muzičari iz cele Jugoslavije, a dovodili su svoju decu na časove, među njima je bio i tada mali Kemiš-priča za „Novosti“ Vesna Mitrović. - Kao devojčica sam slučala priče o njemu. Isticalo se koliko je jedinstven,da mu nije bio potreban orkestar,jer je sam sebi bio pratnja. Stručnjaci su pokušali da dokuče njegov specifičan „prstohvat“, način na koji je „hvatao“ tonove. Ispričali su mi nedavno da nikome nije uspelo da ponovi njegovo autentično izvođenje „Moravca“, koji je izveo 1964.godine na festivalu Prva harmonika u Sokobanji. Snimak je ostao kao trajno nasleđe u arhivi radio Beograda. Naredne godine ušao je u anale kao prvi harmonikaš na svetu, koji je izveo „stakato“.

Sarađivao je sa velikim imenima, poput Radojke i Tineta Živković, Rajčeta Gavrilovića, Marisava Mareta Jovanovića, Živojina Đukića, Milisava Milića Bolića, Radisava Disa Popovića, Dragoslava Popovića. Pratio je poznate pevače na koncertima širom Jugoslavije, a jedno vreme je nastupao u jugoslovenskoj kafani u Nemačkoj, u Štutgartu, zajedno sa Cunetom Gojkovićem. Komponovao je veliki broj narodnih kola i pesama: „Žilino kolo“, „Bošnjanka“, „Dušankino kolo“, „Matićevo“, „Tojićevo“, „Šokorsko“, „Veričino“, „Sejkino“, „Miladinovo“, „Svetino“, „Jagodinka“, „Kruševljanka“, „Dođi, draga, u Vrnjačku Banju“, „Ja zavoleh tebe, draga“, „Beograde, grade mili“, „Komšinice preko puta“.

Slava ga nije promenilo. Poslovnična skromnost i želja da ostane u svom Bošnjanu bila je možda prepreka da u muzičke udžbenike ne bude upisan na način na koji je zasluživao. Bošnjane mu se odužilo. Čak 33 aktivnih harmonikaša bilo je u drugoj polovini 20.veka upravo zahvaljujući Žiliću.

-Deda nije želeo da ode iz svog sela, uvek je žurio da se vrati baki Leposavi i porodici, svojoj njivi, traktoru, voleo je da obrađuje zemlju – svedoči za „Novosti“ Vesna. - Uvek je vozio samo belog fiću. Znalo se, četiri godine. Posle bi odlazio u „Zastavu“ i kupovao bi opet isti auto.Nesebično je pomagao talentovanoj deci i muzičarima. Opravljao je i hermonike. Jednu, posebno.

Bila je to harmonika „dalape“ ,koju je kupio 1943.godine. Njegov otac prodao je taj instrument.

-Decenijama je tragao za tom harmonikom, po celoj Jugoslaviji, nije žalio novac da je nađe – otkriva nam Žilićeva unuka. - Na kraju, to mu je i uspelo. Instrument je naša u okolini Ražnja, u lošem stanju. Tadašnjem vlasniku ostavio je adresiranu poruku da je spreman da je kupi za bilo koju cenu. To se i dogodilo. Nas je zavetovao da ta harmonika zauvek ostane u porodici.