I KAD JA NE BUDEM OVDE, VI DOLAZITE: Deda Đorđe nam je ostavio amanet - Deco srpska, ne zaboravite svoje slavne pretke

O Zejtinliku na kome počiva osam hiljada stradalih u jurišu prema rodnim domovima u kojima su ih čekala deca, majke, očevi i neveste. Niko, nikad kao on, sa takvom posvećenošću, ljubavlju i snažnim porukama kojima je više od šest decenija dočekivao i ispraćao potomke slavnih divizija koji su pohodili ovo sveto počivalište.

Ovde, on, Đorđe Mihailović, vitez, legenda, učitelj i čuvar uspomena usnulih srpskih pukova koji su, kako je govorio, nadvisili sve nas, vraćao je sećanje na nenadmašno junaštvo Srba u završnici Velikog rata, koji su Posle albanske golgote, oporavka na Krfu, poput feniksa poleteli u slobodu Srbije.

U uniformi srpskog vojnika, pod šajkačom koju je s ponosom nosio i zavetovao suprugu Svetlanu i ćerku da s njom, kad krene "na onaj svet", i otputuje u večnost. I, tom trenutku, nažalost, došlo je vreme. Preminuo je naš deda Đorđe, pred zalazak sunca, pre dva dana, kada su šumeli visoki čempresi, sa Svete gore presađeni, uz humke Zejtinlika, koga je negovao.

Žalost za ovom neponovljivom legendom, hodajućom enciklopedijom naše slavne istorije, nemerljiva je u svakom srpskom domu koji je u svoje trajanje upisao uspomene na pretke čije su kosti ostale na poljima i vrletima Solunskog fronta. U srcu svakoga koji ga je, na Zejtinliku, porukama uselio u sećanje. Onim porukama i stihovima koje je do poslednjeg daha ispovedao.

- Deco, srpska, ne zaboravite svoje slavne pretke. Učite od njih kako se brani sloboda i otadžbina. I kad ja ne budem ovde, vi dolazite. Kosti vaših dedova i pradedova vas pozivaju.

Preminuo je u svojoj kući, po sopstvenoj želji. Među srpskim ordenjem, među darovima koji su mu stizali iz celog sveta gde ima Srba. Stizali su ti darovi, posebno od dana kada više zbog godina i bolesti nije mogao da se spusti do Zejtinlika. Uteha mu je bila da sa prozora svoga doma, koji je upravo odabrao da sa uzvišice u pogledu ima Zejtinlik. Tako mu je počinjalo jutro. Tako mu se završavao dan. I, tada mu je bilo lakše. A najradosniji je bio kada je primio srpski pasoš. On je toliko voleo Srbiju da je od radosti zaplakao.

Kazao je: Sad mogu da umrem.

Njegova supruga Svetlana, s kojom je proveo više od pola veka u srećnom braku, razumela ga je. Život Đorđa Mihailovića koji se vezao za humke srpskih junaka, zavet je njegovih predaka, deda Save i oca Đure, čuvara Zejtinlika. Đorđe je preuzeo tu zastavu. U sećanje je upisao zavet oca: "Dok držiš zastavu, drži i ona tebe".

- Tri godine unazad njemu se zdravlje pogoršavalo, ali on nije želeo da se pomiri sa životom bez Zejtinlika. Zato je i odabrao ovo mesto u kome je naš dom, odakle je mogao da mu u oku bude Zejtinlik - priča nam Svetlana (Grkinja Fotini, kojoj je Đorđe, kad ju je oženio, dao srpsko ime)...

Priča nam da mu je poslednjih dana bilo vrlo loše, gotovo izvesno da se gasi.

- Nije želeo u bolnicu. Ćerka, naše dve unuke i ja, nismo uspele da ga ubedimo da će mu bolničko lečenje pomoći - ispričala nam je supruga deda Đorđa.

Tako, u svojoj kući, na uzvišici iznad Zejtinlika u kome je odabrao da mu bude humka, poslednjim pogledom oprostio se sa usnulim junačkim pukovima nad kojima je bdeo više od šest decenija.

Sahrana uz vojne počasti

SAHRANA deda Đorđa, kako "Novosti" saznaju, verovatno će biti u četvrtak 6. jula. Iz Soluna, su nam najavili da će ispraćaj legendarnog čuvara Zejtinlika, poštovanog među Srbima i cenjenog među Grcima, biti uz vojničke počasti i prisustvo delegacija obe zemlje.