BEOGRAĐANIN ZORAN KOSTIĆ PRVI POTOMAK KOJI JE OBIŠAO GROB SVOG PRADEDE SAHRANJENOG KOD TULONA: Čekao nas je 104 godine

- Noć pre dolaska na groblje, verujte mi, nisam spavao. Treperio sam. Kada smo stigli osećanja su mi bila vrlo intezivna i pomešana. Sreća i ponos, jer sam prvi potomak koji je došao u Sen Mandrije i na vojnom groblju zapalio sveću jednom od tih dvadeset dvojice div junaka, a istovremeno i prvi iz moje porodice koji je došao da obiđe grob pradede Milojka. Čekao nas je 104 godine. Nije se moglo pre, jer sve do prošle godine nismo ni znali gde počiva - sa mnogo emocija priča Zoran Kostić za "Novosti". 

U njegovoj porodici koja vodi poreklo iz Kaonika kod Kruševca, kako kaže, često se s ponosom pričalo o dedi Milojku, vodniku druge čete 12. pešadijskog puka "Car Lazar". Porodica je samo dobila podatke da je preminuo od gripa 1919. godine. Gde je sahranjen, njegovi potomci saznali su zvanično tek 2022. godine!

- Pričao mi je otac da se njegov otac često pitao: "Gde li su ostale kosti mog oca?" Bila je to velika enigma za našu porodicu - iskren je Kostić. 

On veruje da mu se nije desilo slučajno da baš on bude taj kojeg će put odvesti na mesto gde je večni mir našao njegov pradeda Milojko.

- U jednim dnevnim novinama 2006. godine osvanuo je tekst o groblju u Sen Mandrijeu kod Tulona gde počivaju Srbi, vojnici i oficiri iz Prvog svetskog rata. Pisalo je u tom tekstu da čak ni država nema podataka, što se kasnije, u mom istraživanju pokazalo netačnim. Međutim, ja sam taj tekst pronašao tek prošle godine, prepoznao sam ime svog pradede, telefonirao bratu koji živi kod Kruševca i tako je počela moja potraga. Od tada sam intezivno razmišljao kako da se organizujem i dođem - kaže Kostić. 

Iz Vojnog arhiva u Beogradu stigao mu je odgovor da je njegov pradeda preminuo 19. februara 1919. godine u bolnici u Francuskoj, ali da nemaju više podataka. Zoran nije odustajao jer samo postojanje informacije i evidencije pokazalo mu je da država ima podatke o groblju.

- Moj pradeda nije otišao kao mladić već kao zreo čovek, umro je po svemu sudeći po završetku Velikog rata u 48. godini. Iz njega su ostali dve kćeri i dva sina, koji su umrli ne znajući gde im otac počiva - priča naš sagovornik.

Zoranovu nakanu da to sazna, podržali su i prsti sudbine. Splet okolnosti je, veli, učinio da pogleda emisiju u kojoj je gošća bila Tanja Milosavljević koja živi na Azurnoj obali i koja je, kako je shvatio, upoznata i istražuje istoriju srpskog stradanja. Uspeo je da s njom stupi u kontakt i da konačno sazna gde mu počiva pradeda. Shvatio je tada, kaže, da 1.600 kilometara od Beograda do Tulona nisu prevelika prepreka kada ima nekog ko će mu pokazati put.

- Vidovdanske svečanosti koje naša dijaspora održava u Kanu i Nici bile su povod da putujem u Francusku. Pomalo sam se bojao da možda i neću uspeti da se organizujem, a sada posle svega mogu da kažem da će mi biti potrebno vreme da sredim utiske. Najpre one lične koji su intenzivni, nesvakidašnji..., ali i one o gostoprimstvu naših ljudi u Francuskoj. Misli su mi uzburkane, sežu daleko... - kaže Zoran. 

U dirljivom govoru na Vidovdanskim svečanostima u Kanu Kostić je zahvalio zemlji domaćinu.

- Hvala Francuskoj što čuva mog pradedu, hvala joj za nesebičnu vojnu pomoć, hvala svima koji su lečili borce, hvala državi koja je školovala srpsku siročad - rekao je Kostić. - Posebna mi je čast što sam pozvan da 11. novembra, povodom Dana primirja u Prvom svetskom ratu, ponovo posetim groblje u Sen Mandrijeu i grob svog pradede Milojka. Nadam se da će uspeti da dođe i neki od drugih potomaka onih junaka koji počivaju sa mojim pretkom. Voleo bih da ja ne ostanem jedini.

Posle ovog uzvišenog putovanja, naš sagovornik veruje da svaki potomak 22 srpska vojnika i oficira kojima je večna kuća u Sen Mandrijeu, može jednostavno da poseti malo groblje gde počivaju naši junaci, a poziva i naše ljude koje put dovede na Azurnu obalu da se sete stradalnika i svrate na vojno groblje da im zapale sveću u ime svih Srba.