NAJVAŽNIJI LEK U ISTORIJI: Na današnji dan 1928. Fleming otkrio penicilin a svet sumnjao do 1943. da ubija bakterije

Zasluga za otkriće pripada Škotlanđaninu, veteranu Velikog rata, dr Aleksandru Flemingu. Prvi svetski sukob nije se završio 1918. za ovog lekara sa Zapadnog fronta, koga su proganjale slike bezbrojnih ranjenika koji su mu umirali pred očima od sepse izazvane bakterijskom infekcijom rana.

On je, na današnji dan, 9. juna 1929. svetu otkrio baktericidna svojstva penicilina u naučnom časopisu "Britanski žurnal za eksperimetalnu patologiju", ali sve do Drugog svetskog rata morao je da vodi tešku rovovsku borbu protiv akademskih surevnjivosti i sumnji u njegova otkrića.

Iako je on uz pomoć malih količina svog antibiotika uspešno lečio gonoreju, konjuktivitis i druge baktetrijske infekcije, "Britanski medicinski žurnal" je 1941. objavio mišljenje "da se penicilin ne smatra korisnim".

Srećom, to mišljenje nisu delili istraživači Hauard Flori i Ernst Boris Čejn u bolnici Radklif u Oksfordu, koji su shvatili značaj Flemingovog otkrića i tražili način za masovnu proizvodnju penicilina.

Do sudbonosnog preokreta došlo je u avgustu 1942. kada je pacijent Hari Lambert sa dijagnozom po život opasnog streptokoknog meningitisa primljen u londonsku bolnicu Svete Marije, u kojoj je radio dr Fleming. Primena uobičajenih medikamenata samo je pogoršavala Lambertovo stanje. Dr Fleming je testirao osetljivost streptokoka koje su izazvale meningitis na penicilin i utvrdio da antibiotik ubija smrtonosne bakterije. Odmah je dao injekciju pacijentu u kičmeni kanal. Lambert je već sledećeg dana pokazao znake poboljšanja, a posle sedam dana se potpuno oporavio.

Britansko Ministarstvo zdravlja je tek tada shvatilo važnost antibiotika, a Ratni kabinet je 5. aprila 1943. formirao Komitet za penicilin. Do "Dana D" 6. juna 1944. proizvedeno je dovoljno antibiotika za lečenje svih ranjenika savezničkih trupa.

Dirljivo svedočanstvo o Flemingovim zaslugama je plakat iz toga doba na kome je naslikan ranjenik na frontu sa napisom: "Zahvaljujući penicilinu on će se vratiti kući!".

Kada je 1945. Fleming, zajedno sa Florijem i Čejnom, dobio Nobelovu nagradu za otkriće pencilina, novac nije želeo da zadrži već je sve dao za dalja istraživanja antibiotika.

Život velikog naučnika se često nazviva Flemingov mit jer je svedočanstvo o tome da se snovi ostvaruju ako čvrsto verujete u njih. Aleksandar Fleming rođen je 6. avgusta 1881. na skromnoj farmi Lokfild u Erširu u Škotskoj, kao sedmo dete farmera Hjua Fleminga. Otac mu je preminuo kada je Aleksandar imao samo sedam godina. Vredni mališan se tokom osnovnog školovanja ipak izborio za stipendiju za Kilmarnok akademiji, a zatim je u Londonu pohađao Kraljevsku politehničku instituciju.

Sve to je bilo daleko od njegovog interesovanja za studije medicine, za koje nije imao novca, ali Fleming nije odustajao. Zaaposlio se u špediterskoj firmi i posle četiri godine uštedeo toliko da je uz nasledstvo od 250 funti mogao, kao 21-godišnjak, da upiše Medicinsku školu bolnice Sent Meri u Pedingtonu, koja je danas deo Imperijal koledža u Londonu. Diplomirao je 1906. sa odličnim uspehom, ali to nije bilo dovoljno da bi ga primili u istrživački tim.

Slučaj, ako slučajnosti postoje, ponovo je umešao prste, zahvaljujući škotskoj gorštačkoj i vojničkoj tradiciji. Fleming je bio redov londonskog Škotskog dobrovoljačkog puka i član streljačkog kluba na medicinskom fakultetu. Kapiten kluba je želeo da ga zadrži u timu i pomogao mu je da se zaposli u istraživačkom odeljenju u bolnice Sent Meri, gde je 1908. diplomirao sa zlatnom medaljom iz bakteriologije i postao predavač. Kao poručnik Medicinskog korpusa 1914. otišao je na bojišta Zapadnog fronta u Francuskoj, a zbog pokazane hrabrosti 1917. je unapređen u kapetana.

Po okončanju rata vratio se u bolnicu Sent Meri, ali za njega rat nije bio završen, proganjala su ga slike vojnika koji su umirali od zaraženih rana. U svojoj maloj laboratoriji nastavio je istraživanja antibakterijskih supstanci. Njegova asistentkinja se sećala da nije bio preterano uredan istraživač i da je upravo to dovelo do velikih otkrića. Jednom prilikom je kinuo na posudu u kojoj je uzgajao bakterije i otkrio da se oko područja sluzi iz nosa stvorio jasan providni krug mrtvih bakterija. Ponovio je eksperimen sa suzama i pokazalo se da i one sadrže baktericid. Sledećih pet ili šest nedelja angažovao je sve zaposlene da mu donesu suze za istraživanje, a da bi ih dobio što više davao im je luk i limun, ali i tri penija za svaki prilog. Flemingovi testovi sa sputumom, hrskavicom, krvlju, spermom, tečnošću ciste jajnika, gnojem i belancetom su pokazali da u svima njima postoji baktericidni agens, deo našeg urođenog imuniteta.

Naučni establišment nije obratio pažnju na ovo njegovo otkriće, kao ni ono do koga je došao 3. septembra 1928. kada se se vratio u svoju laboratoriju posle godišnjeg odmora. Pre nego što je otišao, zaboravio je posude sa kulturama bakterije zlatne stafilokoke na klupi u uglu prostorije. Po povratku, Fleming je primetio da je jedna kultura kontaminirana gljivicom koja je uništila bakterije. Identifikovao je gljivicu kao iz roda penicilium, koja raste na starom hlebu i čuvenom buđavom siru.

Kada je 1936. Fleming govorio o medicinskoj važnosti penicilina na Drugom međunarodnom kongresu mikrobiologije održanom u Londonu niko mu nije verovao.

Samo osam godina kasnije invazija na Normaandiju je mogla da počne tek kada su za nju bile proizvedene dovoljne količine pencilina. Dr Fleming je tada odneo konačnu pobedu u svom ratu za živote ljudi, a britanska kruna mu je dodelila titulu viteza.

ZANEMARENO OTKRIĆE

FLEMING je 1917. u naučnom članku otkrio da su tadašnji antiseptici u vojnim bolnicama ubijali više ranjenika nego sepsa, jer su dobro funkcionisali samo na površini rana. Kod dubokih povreda antiseptici su uništavali prirodne antibiotike koje proizvodi ljudski organizam. Uprkos Flemingovom otkriću, većina vojnih lekara je nastavila da koristi antiseptike, čak i kada su očigledno pogoršavali stanje pacijenata.

DOBROTVOR PROTIV MONOPOLA

OD 1944. prvi svetski antibiotik penicilin, ušao je u civilnu proizvodnju i upotrebu spasavajući nebrojeno života od infekcija koje danas smatramo benignim. Kada je Fleming saznao da su dvojica Amerikanaca 1944. patentirala metodu proizvodnje penicilina u SAD besno je prokomentarisao: "Pronašao sam penicilin i dao ga besplatno za dobrobit čovečanstva. Zašto bi to postao profitni monopol proizvođača u drugoj zemlji?"