MARTA IZMEĐU DVA SUNCA: Devojčica sa Daunovim sindromom pobedila leukemiju, pa izložbom sve oduševila
NA svakom crtežu Marte Popović, učenice petog razreda OŠ "Ljuba Nenadović" u Beogradu, jesu dva sunca: jedno izlazi, drugo zalazi. Tu su i noć, i oblaci. Kuća, ili škola. Parkić. Igralište. Drugarice. Srca, srca, srca... I cvetići sa očima i osmehom.
Privatna arhiva
I ona se stalno smeška. Grli svet oko sebe. Ova devojčica, rođena sa Daunovim sindromom, razdraganost svog unutrašnjeg sveta, nacrtanog nežnim, pastelnim bojama, upravo je podelila sa vršnjacima i nastavnicima, na prvoj samostalnoj izložbi u školskoj galeriji.
- Na mnogim radovima su i putevi koji se spajaju. Ona u crtežima sve spaja, ne crta jedan određeni trenutak, već čitav dan ili vremenski ciklus, sa svim promenama. Motivi su joj sreća, radost i ljubav. To je ono što je pokreće. Tako smo prošli i kroz leukemiju. S ljubavlju, ljubavlju, ljubavlju... - kaže majka Nevena, od koje je Marta nasledila topao osmeh, vedrinu, energiju.
Kada crta, Marta je srećna. A crta ono što zamisli:
- Kad sklopim oči, vidim sunce, zvezde, oblake... Boje osećam.
U školi je, kaže devojčicina majka, veoma dobro prihvaćena. Još od nižih razreda, učiteljica joj je školu predstavila kao dobro i sigurno mesto.
- Svoje obaveze sama završava. Marta sama ide u školu, sama se vraća. Bez pratioca je. Ponekada se izgubi između kabineta, ali deca iz razreda uvek dođu po nju, poznaju joj logiku. Nikada je do sada nisu ostavila - objašnjava ova stamena žena kojoj je Marta treće, najmlađe dete.
Španija i motivacija
KADA je Marta obolela od leukemije, rodila joj se sestra od tetke Sara, pa je prihvatila da što pre uzme terapiju da bi videla bebu. Nedavni susret sa Sarom koja živi u Španiji bio joj je motivacija da završi radove za postavku.
- Dogovorile smo se da spremimo izložbu pre nego što odemo u Španiju, jer tamo ne želimo da crtamo, već da se igramo, skačemo, kupamo se... Važno je da joj ne govorim da mora, već da će imati više vremena ako završi obaveze, da će dobiti dobru ocenu, srce, pohvalu - objašnjava Martina mama.
Kao važnu stvar mama ističe i da već godinama rade sa defektologom, koji je Martu pripremio za uključivanje u zajednicu.
- Naučila je kako treba da se ponaša i priča i kada treba da ustane iz poštovanja prema starijem, šta se ne radi dok ne zvoni za kraj časa... Poštuje sistemske stvari, pa je zato dobila od nastavnika odličnu uzvratnu reakciju, poželeli su da rade sa takvim detetom, u granicama mogućnosti. Nekada budemo tužni, jer joj je teško da radi sve isto kao i druga deca. Ali, trudom i marljivošću ona dosegne svoje maksimalne mogućnosti. Mnogo joj zato znači pohvala.
Leukemija kod dece sa Daunovim sindromom nije retka, a Marta ju je dobila u trećoj godini, kada se najčešće i javlja.
- Bila je veoma trpeljiva i lako sam mogla da joj objasnim šta joj se dešava i šta će se desiti, kada će da joj vade krv, kada će popiti lek, kada će joj opasti kosa - priseća se majka vremena kada je ovaj zdravstveni izazov iziskivao veliko strpljenje i hrabrost. - Govorila sam joj bez laži, ali i bez dramatizacija: to si dobila i sada ćemo se sa tim izboriti. I da će to proći, a da bi prošlo, mora da uzima sve terapije, ma kako joj bile grozne: "Ako to znači da ćeš tri dana biti vezana za bocu, to ćeš raditi."
Obećala je Nevena svojoj ćerkici da će učiniti sve da bolest prođe što lakše i što brže:
- Tako je i bilo. Dolazili su čak i doktori sa drugih odeljenja da vide jedan razuman Daunov sindrom. Sada idemo na redovne kontrole. I to je sastavni deo nje. I taj institut ne doživljava kao nešto strašno, moram da je opominjem da to nije igraonica, nego bolnica. Nisu joj ostale neke posebne traume, osim gubljenja kose. Ne želi da se više ikada ošiša na kratko. Iako joj lepo stoji.
Pomoći talentu da se razvije
KREATIVNOST i dar Marte Popović uočili su njeni mentori Miodrag Panović i Marija Terzić, nastavnici likovnog vaspitanja, koji su izložbu i organizovali.
- Važno je uočiti da neko dete ima talenta i pomoći mu da ga razvije, ali možda i više dati im poverenje i razviti im odgovornost prema sopstvenom daru - ističe Pantović, a radove koji su izabrani izlažu, štampa se katalog i priprema svečano otvaranje.
Martina izložba se, veruje njena mama, sada desila u pravom momentu, kada je neophodno da se podsetimo da su empatija, ljubav i tolerancija ključ svega:
- Važno je da o tome pričamo, a ne o nasilju. Jer, govoreći stalno o njemu, prizivamo ga. Uostalom, dovoljno je što su nam mediji i svakodnevica puni nasilja.
Nastavnik istorije i koordinator učeničkog parlamenta Jelena Šapić, koja je izložbu otvorila, ističe posebnu lepotu kojom zrače radovi:
- Martina izložba je potvrda da je najvažnije biti čovek čoveku. Zbog svega što se dešavalo oko nas, Marti i njenoj mami morala sam da kažem da su nam ulepšale čitav ovaj period. Osetili smo dobru energiju. Galerija je bila puna drugara koji su došli da je podrže. To nam je dalo vetar u leđa da ima nade, da naša deca prepoznaju kada je važno da se uključe. Svi smo prepoznali trenutak kada je potrebno da budemo zajedno. Marta nam je ponudila lepotu iz ugla deteta koje život vidi lepim. Ako to ne možemo da prepoznamo, onda se gubimo.
Sagovornica podseća i na stihove Jovanke Jakšić: "Pokušajte shvatiti bar, ja neću ničije sažaljenje, ako nemate lepe reči, nemojte onda ni poniženje."