IZBORIĆU SE DA BUDEM SVOJ ČOVEK: Vukašin se bori sa cerebralnom paralizom, a želja mu je da stisne ruku Tadiću i Mitroviću

Brojna priznanja i nagrade na školskim takmičenjima, kao i vanškolskim aktivnostima su njegova svakodnevica, ali ovo nije priča o talentovanom i vrednom dečaku, već je priča o neverovatnom borcu koga je cerebralna paraliza onemogućila da fizički raste i razvija se kao ostala deca, ali ga nije sprečila da stiče nova znanja i postiže uspehe, naročito u prirodnim naukama.

- Samo ove školske godine osvojio sam pet nagrada na školskim i okružnim takmičenjima. Najviše volim fiziku, matematiku i hemiju, mada me zanimaju i istorija i geografija - iako otežano, sa puno strasti priča o takmičenjima, ali i školskim drugovima jer su u toku pripreme za prvu ekskurziju. Majka Slavica sa ponosom gleda u svog dečaka i objašnjava kako je reanimiran na rođenju i kako je tada došlo do paralize. - Najranije detinjstvo smo proveli po bolnicama. Rad na motorici, vežbe i banje su deo naše sada rutine. On je mentalno zdrav dečak, ali su mu motorne funkcije otežane. Mi nikada nismo odustajali od rada na njegovom oporavku, ali ni od obrazovanja uprkos tome što živimo u maloj sredini ograničenih resursa - priča majka.

U petom razredu iz sela između Vladičinog Hana i Surdulice dečak nastavlja obrazo - vanje u najvećoj osnovnoj školi u Surdulici. Njegova razredna Irena Antić priznaje da joj nije bilo svejedno kada je čula da u odeljenju ima dete sa posebnim potrebama, ali tri godine kasnije ponosna je na svaki njegov uspeh.

- Uspesi na takmičenjima su produkt njegove upornosti , rada nastavnika, ali i roditelja. Međutim ono što je meni važno što je on odlično prihvaćen među drugarima, trenutno je predsednik odeljenjske zajednice i jedno empatično dete koje uvek brine o osećanjima svojih prijatelja - kaže nastavnica Irena Antić.

Dok majka i razredna govore o njemu on sa ponosom pokazuje fotografije iz letopisa i sa nestrpljenjem očekuje da sa nama podeli priču o svojim ambicijama. Kaže da je odmalena imao velike planove, hteo je da bude i sveštenik i predsednik.

- Voleo bih da upišemgimnaziju, ali još uvek nisam doneo definitivnu odluku. Želim da obavljam neki kancelarijski posao, tipujem na rad u policiji. Nauke se neću odreći, jer maštam da budem akademik. Najvažnije mi je da se izborim da budem sutra svoj čovek i da ne zavisim ni od koga - kaže Vukašin.

Ovaj dečak neodoljivog osmeha želi puno od života, društvene mreže ga ne zanimaju puno, audio-knjige su njegov izbor. Ne može da piše, ali može da kuca na računaru. Možda bi mu dobrodošao novi laptop prilagođen njegovom problemu, ali kaže nije nužno. On pored roditelja i mlađeg brata koga obožava već ima sve u životu. Voleo bi da upozna dvojicu fudbalera, jer je njihov obožavalac. Kaže da sanja da pruži ruku Dušanu Tadiću i Aleksandr Mitroviću, veruje da će mu se ta želja ostvariti...