DOBRA VILA PORODILIŠTA: Babica Marina Jovanović iz Vranja ima više od 4.500 porođaja iza sebe

Marina Jovanović (50) je iz Trgovišta, sa ponosom kaže da je Pčinjanka poreklom, ali radni vek provodi u Vranju. Završila je 1991. godine u Beogradu školu za ginekološko – akušersku babicu i odmah počela da radi u vranjskom Zdravstvenom centru, gde i dan danas sa istim žarom ulazi u porođajnu salu.

- Iako će možda zvučati kao fraza, ali ja zaista volim svoj posao. U tom vrtlogu emocija kada se žena porađa, osim medicinske pomoći jako je važna i ta psihološka potpora. Od trenutka kada sa ženom uđem u salu, ja joj pomažem da diše, brišem znoj sa čela, razgovaram i motivišem, neretko je stisak ruke koji dobijem i pogled pun emocija najveće hvala koje čovek u životu može da dobije – priča Marina.

Za nju kažu da je dobra vila vranjskog Porodilišta, nikada nije povisila ton. Podrška porodiljama i lekarima i ona koja sa osmehom preuzima bebu čim stigne na svet.

- Meni je to normalno, smatram da smo mi tamo zbog tih žena, a ne one zbog nas. Sve su aktuelnije priče o takozvanom akušerskom nasilju i uvek se naježim kada i pomislim da se tako nešto dešava. Porodilište je jedino mesto u zdravstvenom sistemu gde ljudi dolaze zbog radosti i zbog toga im treba podrška i topla reč – priča Marina dok je njene koleginice posmatraju sa osmehom i dodajući da je zbog toga svi cene i poštuju jer za sve ljude oko sebe ima razumevanja.

Marina je učestvovala u porođajima, Srpkinja, Albanki, Romkinja pa čak i jedne žene iz Avganistana. Kaže da joj je najteže kad ne može da komunicira sa ženama i kada se javi ta jezička barijera i onda se više trudi da govorom tela pomogne ženama.

Iako, se često može čuti teorija da su današnje porodilje „razmaženije“ i „zahtevnije“ , Marina smatra da je to stvar emancipacije.

- Ne bih to rekla, prosto žene drže do sebe i znaju svoja prava. Medicina je napredovala i nije nužno trpeti bolove, rizikovati živote majke i deteta,ako za to postoji medicinska potpora. Majke rade najvažniju stvar na svetu, rađaju decu i dajem sve od sbe da to uprkos svemu bude momenat za pamćenje – kaže Marina.

Na kraju priča ova babica da se sa osmehom seća svojih porođaja, jer je majka dvadesetpetogodišnje kćeri i petnaestogodišnjeg sina. Tada je već bila zaposlena u Porodilištu gde je na svet donela svoju decu i priznaje da je u tim momentima zahvaljujući svojim koleginicama  shvatila koliko je njen poziv plemenit.