NE IDEM SA KOSOVA SRCE BI MI PUKLO NA PRVOJ KRIVINI: Srbi u Vitini, na Lazarevu subotu, prvi put posle 24 godine upriličili narodno veselje

Aprilski, iznenadni sneg još nije ustuknuo, a ova deca lako odevena u lagane nošnje zavičaja, viju oro oko manastira.

- Kad igraš nije hladno - kažu, a greju rukama ruke.

S ovom simbolikom uputili smo se među Srbe Kosovskog Pomoravlja. U ovom delu Kosova i Metohije, između vrhova Novog Brda i ravnog Ropotova, uz administrativnu liniju prema Preševu i Bujanovcu, živi njih oko 35.000. Gotovo trećina srpskog naroda u našoj južnoj pokrajini istrajava i odoleva svakojakim iskušenjima na vekovnoj srpskoj zemlji. S ožiljcima progona i pogroma. Izgnani iz Gnjilana, Vitine, Kamenice spustili su zavežljaje u zaleđu gradova, u selima i obnavljaju život, kao one retke ptice.

Sudbine razne. Uspomene prepletene bolom, gorčinom, ali i saznanjem da se na ognjištu lakše podnose. Dani i dani ne bi bili dovoljni da se saberu sve. Samo je pitanje isto: šta će biti sutra? Ovde, kao na celom Kosmetu, nikad se ne zna kad će fitilj da upale oni koji su ga palili 1999. I, 2004. Ovde žrtve opominju i obavezuju.

- Kažem sinu: idi! Prodaćemo ovu njivu. I, onu. I, onu tamo. Idi, sine, mnogi su otišli: iz Pasjana, Šilova - priča nam jedna majka, selo Kusci, opština Gnjilane. - On mi kaže: ne govori tako. Ne mogu, majko. Ne mogu bez ove zemlje. Ove kuće. Bez vas. Srce bi mi puklo na prvoj krivini.

Varljivo vreme. Dan je nekoliko puta zasula kiša. Nadgornjavali su se sunce i oblaci. Profesor istorije u školi u Vrbovcu Stanislav Kojić podseća na zapis velikog kosmetskog pisca Grigorija Božovića, koji je dao najsnažniji odgovor na naše pitanje: kako su se ovdašnji Srbi održali svih ovih teških godina? "Kosovski Pomoravac je tvrdi Srbin. Pravoslavac. Nije od juče. Čini ti se kao da je od prastarina. Vezan je za grudu. Za priču o njoj. Nepokoran je. Nema u sebi ničega hohštaplerskog, ni izazivačkog. I, nema Srbina koji tu grudu, zubima, snažnije drži. Trpljenje mu je ogromna snaga."

- Eto, sve je rečeno u ovih nekoliko rečenica našeg, kosovskog Andrića - kaže profesor Kojić.

Ponosan je ovaj pasionirani istraživač prošlosti, ali i sadašnjosti Kosovskog Pomoravlja na svoj narod. Priča nam, pod svodovima Draganca, stožera okupljanja naroda, da su u Vitini, na Lazarevu subotu, posle dvadeset četiri godine prvi put upriličili narodno veselje i na crkvu podigli srpsku zastavu. Plakali su od sreće.

- Nije bilo problema. Mislim da je svima dosta, i nama i Albancima, običnom svetu, da živimo u rovovima - uveren je Kojić.

Ohrabrujuće je da je ovo okupljanje srpskog naroda proteklo mirno, imajući u vidu da se samo pre dva meseca dogodio napad na mladog Bobana Đurića iz Mogile. Reagujući na ovaj napad, predsednik Vučić je uputio snažnu poruku: "Moramo da tražimo mir zbog svih ovih ljudi".

Gnjilane

Stara Crkva Svetog Nikole je pod ključem. Sveštenik Rade brzo je stigao i otvorio kapije i crkvu. Brzo se i udaljio. Crkva iz 1861. godine je u obnovi. Episkop raško-prizrenski Teodosije pokrenuo je da se ovom hramu, spomeniku kulture, barem donekle vrati sjaj.
Beogradske tablice, u danu naše posete, nisu neprimećene. U ovom gradu živi, danas, 55 Srba. Pre sukoba bilo ih je 17.000. Većina, njih više od 10.000, u selima oko Gnjilana nastavila je život. A život u gradu, kao i u svim gradovima Kosova i Metohije, odvija se u jednoj ulici. Ovde, u nekadašnjoj Ulici Stojana Trajića. I crkva. I škola, sa desetak đaka. U jednoj i improvizovana pijaca na koju Srbi iz Pasjana i drugih sela donesu da prodaju ono što imaju. Tu je i malena srpska kafana, od jedva dvadesetak kvadrata. Čitav život u jednoj ulici.

Pogled kroz prozor kafane... Gosti su odavno, očigledno još pre podneva, završili jutarnje okupljanje. Ponovni susret je kad pijaca, utorkom i četvrtkom, živne.
- Mi volimo kad Srbi dođu - kaže čuvar parkinga, Albanac. - Volimo da kupujemo od njih.
Vraćamo se, još jednom, u crkvu. Odavno je kazano: svetinja živi sa narodom. Plače za njim. A plače i narod za crkvom. Zato je obnova počela. A, kad smo pošli, nikoga nije bilo da zatvori kapiju porte.

Prate nas, idući kroz grad, reči Albanca: "Volimo kad Srbi dođu". A, pred nama, u centru, vijore se zastave OVK oko spomenika Agimu Ramadaniju Katani, palom u borbi na Košarama. Srbi svedoče da se ove godine, povodom dana ustava Kosova, prvi put ističu obeležja pod kojim je stradalo, samo u gnjilanskom okrugu, više od sto Srba.

- Mi moramo i ovo da istrpimo. Hrabrost je suočiti se sa ovim slikama - kažu nam Srbi u Gnjilanu.

Priče kao olovni oblaci. Najteže su one, a sudaramo se s njima na svakom koraku, kad osvaneš, a Albanac koji je kupio rođačku zemlju zakuca na vrata i kaže: "komšija, ovo je sad moje. Koliko tražiš da kupim i tvoje?"

Lepa zemlja. Plodna, kao Misir. Miriše kao Metohija. Kao Šumadija. Kao Semberija. Isidora Sekulić je kazala: "Zemlju pamtimo po mirisima".

Novo Brdo

- Ovo je moje. Ovih sedam hektara, mojih. Jesu tražili da kupe Albanci. A ovo su prodali ljudski nesoji... Troje dece imamo, moja Radica i ja. Milan treća godina ekonomije. Marijana i Marija, starija je prva godina ekonomije, a ova naša mezimica je tek srednjoškolka. Primam 11.000 od države Srbije, kao bivši radnik društvenog preduzeća, razliku (sedam hiljada) do 18.000 kao socijalnu pomoć i 3.500 dečjeg dodatka za najmlađu ćerku. Ne žalim se. Mada, obećali su mi iz Kancelarije za KiM pomoć. Da unapredim domaćinstvo. Gajim koze. Prodajem mleko, sir, snalazimo se. Nismo odstupili kad je bilo najteže - priča nam Bojan Pavić. Zagrlio je suprugu, nasmejao se.

Iznad se uzdiže drevna tvđava, temelji Nemanjića na kojima Arbanasi zidaju sadašnjost. Sa Pavićima se uspinjemo na više od hiljadu metara nadmorske visine. Pavići osećaju kamen uz koji su prirasli. Kada bi samo jedan, samo jedan ovaj kamen progovorio...

Učini nam se da je ova tvrđava neizbežna simbolika sa početkom naše priče. Ona deca koja su na hladnoći i pod vetrom igrala lako obučena u nošnje zavičajnog Kosovskog Pomoravlja su ovovremene žive tvrđave.