SRPSKI OLTAR ISPRED HRISTOVOG GROBA: Svedočanstva o srpskim monasima u Svetoj zemlji, čuvarima slovenske pismenosti

Suhanov je 1652. prisustvovao pojavi Svetog ognja u najsvetijem hramu hrišćanstva, Crkvi Hristovog vaskrsenja. Zabeležio da su srpski monasi imali sopstvenu časnu trpezu na najsvetijem mestu kompleksa, ispred Kuvuklije, kapele Hristovog groba!

- Pajsije je ostao zatvoren u Grobu (Hristovom) četvrt časa i, otvorivši vrata, izišao držeći u svakoj ruci svežanj zapaljenih sveća. Patrijarh Pajsije je stao na uzvišeno mesto, tamo gde je časna trpeza Srba, pod takozvanom Velikom kamorom prema svetom Kuvukliju i tu je od njega zapalio sveće sav narod - zapisao je Suhanov.

Ruski carevi i boljari u 16. i početkom 17. veka izdašno su pomagali srpske manastire, jerusalimske Svete arhanđele, zadužbinu kralja Milutina i Lavru Svetog Save Osvećenog (Mar Saba) u Judejskoj pustinji, koji su bili centar za slovenske hodočasnike i kulturno središte Slovena u Svetoj zemlji.

- Srpska monaška kolonija u Jerusalimu bila je centar oko kojeg je živela slovenska pismenost u Palestini preko tri stotine godina - zabeležio je u 19. veku ruski naučnik M. N. Speranski.

Dubrovčanin Jakov Lukarević, alijas Đakomo Lukari, posetio je 1590. manastir Svetih arhanđela koji je podigao il santo rex di Servia (sveti kralj Srbije) u kome postoji "veličanstvena biblioteka" sa slovenskim, latinskim i grčkim knjigama. Čak su i ostatke te biblioteke, rasturene posle grčkog preuzimanja manastira, sa divljenjem u 19. veku opisivali članovi Ruske duhovne misije u Palestini. Za sedište su odabrali Milutinove Svete arhanđele, kao simbol slovenske pravoslavne kuće u Svetoj zemlji. Arhimandrit Porfirije Uspenski, šef misije, govorio je da su Arhanđeli "najlepši manastir Svetoga grada".

O ugledu srpskog monaštva manastira u Svetoj zemlji svedoče i sultanski ukazi, koje je otkrila prof. dr Vidosava Nedomački:

"Nisu svi sultani bili protiv srpskih monaha. Sultan Sulejman Drugi Veličanstveni je izdao dva fermana u vezi Lavre i Arhanđela. Godine 1533. naređuje da se u lavri obnovi crkva, a 1537. naređuje da monasi iz Arhanđela ne smeju biti uznemiravani u posedu svojih vinograda. Selim Drugi je 1568. dozvolio monasima u lavri Svetog Save Osvećenog da budu naoružani da bi se branili od napada beduina. Mehmed Treći je fermanom iz 1601. ponovio staru naredbu da arhanđelski monasi ne smeju da budu ometani u posedu vinograda. Sultan Ahmed Prvi (1603-1612) dozvolio je da se lavra obnovi i da se sazida odbrambena kula. Na jednom od spratova te kule postojala je mala crkva posvećena Svetom Simeonu - Nemanji, ali su je Grci kasnije pretvorili u crkvu Svetog Simeona Stolpnika. Na prvom spratu je u kamenu uklesan tekst na srpskom jeziku u kome se pominje da je kula dovršena 9. marta 1612. godine."

Istoričar dr Aleksandar Fotić otkrio je izuzetno svedočanstvo o Srbima u Mar Sabi, sultanski defter iz 1613. kada je srpsko monaštvo bilo pritisnuto s tri strane. Beduini razbojnici su neprestano opsedali zarušenu Mar Sabu u kojoj je ostalo samo nekoliko najhrabrijih. Katolički franjevci su pokušavali da preuzmu kontrolu i nad Mar Sabom i nad Arhanđelima u Jerusalimu, da bi eliminisali vodeći pravoslavni centar, a grčka crkva je pokušavala da spletkarenjem kod Turaka oduzme srpskim svetinjama samostalnost i potčini ih. Sultan je poštovao istrajnost srpskih monaha i naredio:

"Zapovest kadiji Jerusalima: Poslao si pismo mome Srećnom Pragu i izvestio: Istočno od Jerusalima, u pustinji, nalazi se davnašnji manastir poznat pod imenom Mar Saba, koji je manastir srpskih monaha... Monasi nipošto ne čine štetu niti nasilje nad bilo kime, nego poslužuju vodom i hlebom putnike koji prolaze kroz tu pustinju... Zbog svega toga, zapovedam da se izvrše popravke prema davnašnjem izgledu i na osnovu časnog šerijata."

Dr Fotić ukazuje da je ovaj ferman jedinstven: "Možda je upravo činjenica da su se nalazili u Svetoj zemlji uticala na turske vlasti da Srbe nazivaju srpskim hrišćanima, izrazom kojim im se iskazivao određen značaj i poštovanje. Ovaj termin zaslužuje posebnu pažnju jer je toliko redak i neuobičajen u turskim dokumentima".

Otkuda uopšte Srbi u Svetoj zemlji i zašto su samo oni, među svim pravoslavnim Slovenima dobili dozvolu za izgradnju manastira unutar jerusalimskih zidina i preuzmu Mar Sabu, jedan od najstarijih i najuglednijih manastira hrišćanstva?

Zagonetku je rešio izraelski istoričar prof. dr David Jakobi (1928-2018), svetski autoritet za istoriju istočnog Mediterana. On je iz dokumenta glavne srednjovekovne pokloničke luke u Akri utvrdio da je naš Sveti Sava tokom prvog putovanja u Svetu zemlju 1229. omogućio, posle celog veka pauze, povratak pravoslavnih poklonika i monaha u Palestinu. Naime, papski red vitezova templara je po osnivanju krstaškog Jerusalimskog kraljevstva pravoslavce isterao ne samo iz njihovih manastira i konaka, već i izvan zidina gradova od Akre do Jerusalima. Sava je koristeći sukob između pape i nemačkog cara Fridriha Honeštaufena, uspeo da u Akri otkupi manastir Svetog Đorđa i konake.

- Njegov mogući cilj u Akri bila je promocija hodočašća u Svetu zemlju iz svih pravoslavnih zemalja, da bi se povećalo pravoslavno prisustvo u latinskom Kraljevstvu. To se moglo postići osnivanjem pravoslavnog manastira u Akri, koji bi pružao konake, negu bolesnih i ostalu logističku podršku pravoslavnim hodočasnicima, slično uslugama koje su zapadnjacima nudili brojni latinski manastiri - zaključio je dr Jakobi.

Sava je zatim postao ktitor u Jerusalimu, stekavši izuzetno prijateljstvo i poštovanje jerusalimskog patrijarha i monaštva.

- U jerusalimskom manastiru Svetog krsta, koji su po tradiciji osnovali Gruzini još u 4. veku, Sava je sagradio nove konake. Na brdu Sionu dobio je od igumana Velike lavre Svetog Save Osvećenog i jerusalimskog patrijarha Atanasija crkvu Svetog Jovana Bogoslova, podignutu na mestu nekadašnjeg severnog paraklisa slavne bazilike Svetog Siona, koja je obeležavala mesto slavne Gornice, gde se Hristos sastajao s apostolima. Sava je crkvu Svetog Jovana najpre obnovio, a zatim oko nje formirao manji manastir. Nažalost, Savin manastir je uništen već u avgustu 1244. kada su hvarezmijanski Turci razorili skoro sve hrišćanske građevine u Jerusalimu i okolini. Posle razaranja iz 1244. godine srpski hodočasnici su obično smeštani u manastiru Svetih arhanđela, koji je negde u toku prve dve decenije 14. veka u Jerusalimu sagradio srpski kralj Milutin - navodi istoričar umetnosti, akademik prof dr Miodrag Marković.

Visoke cene održavanja manastirskih kompleksa i stalni pritisci i spletke latinskih i grčkih kaluđera doveli su srpske monahe u bezizlaznu situaciju i morali su da napuste lavru Svetog Save Osvećenog i manastir Svetih arhanđela Mihaila i Gavrila u Jerusalimu. Manastire je otkupio jerusalimski patrijarh Teofan, Grk, najverovatnije između 1623. i 1625. godine. Tako su Srbi, posle tri stotine godina upravljanja manastirom Sv. arhanđela i sto dvadeset godina upravljanja lavrom Sv. Save, ostali bez svojih manastira u Svetoj zemlji.

SAVINO ZAVEŠTANjE U AKRI

U SAVINOJ zadužbini u Akri je već 1286. godine boravio monah David, pre monašenja župan Dimitrije, sin Vukana Nemanjića.

- I četiri i po veka kasnije 1745. Srbin Simeon Simonović, arhimandrit jerusalimski, koji je kasnije postao mitropolit Akre, u svojoj Povesti o svetim mestima navodi kako u Akri "imamo metoh za prebivanje onih koji dođu". Ovi podaci daju osnov za tvrdnju da je Sava Nemanjić bio prvi tvorac "prihvatilišta" za srpske hodočasnike u Svetu zemlju - navodi istoričar umetnosti, akademik prof. dr Miodrag Marković.

TUŽNI ARHANĐELI

O SUDBINI manastira Svetih arhanđela u Jerusalimu posle grčkog preuzimanja piše 1653. godine Rus Suhanov.

- Po njemu u manastiru su tada boravila dva-tri siromaha, ali da je manastir najbolji od svih, da ima mnogo ćelija, a crkva i trpezarija su lepi. Da manastir ima i veoma bogatu biblioteku grčkih i latinskih i slovenskih rukopisa i štampanih knjiga. Mnogo od svega toga je upropašćeno. Na kraju dodaje da su tu stanovali Srbi od davnina - zabeležila je prof. dr Vidosava Nedomački.

PRVI U PALESTINI

ETNOLOG Tihomir R. Đorđević zapisao je 1925. godine:

- Uspomene na odnose naše zemlje s Palestinom značajne su i po tome što nam pokazuju da su naša država i naš narod srednjega veka bili tesno vezani za religiju i kulturu istoka, i po tome što svedoče da su naši vladaoci i prvosveštenici bili i dovoljno moćni i dovoljno bogati da te veze učine solidnima i trajnima i po tome što se vidi da smo mi prvi među pravoslavnim Slovenima mogli i umeli da u Svetoj zemlji podignemo prve slovenske spomenike i da jasno obeležimo veze slovenskog pravoslavlja i svetih mesta. Da bi značaj naših odnosa sa Svetom zemljom bio sasvim jasan, treba se preneti u ona davna vremena srednjega veka kad su hrišćanstvo, crkve i manastiri označavali kulturu, a sve van toga varvarstvo.