BOŽE PRAVDE NA PRVOJ MODERNOJ OLIMPIJADI: Srpska delegacija je 5. aprila 1896. doživela ovacije u Atini a nisu je činili sportisti
SRPSKA zastava zavijorila se pre tačno 127 godina, 5. aprila 1896, na otvaranju prvih modernih Olimpijskih igara u Atini, iako Kraljevina Srbija nije imala svoje sportiste na takmičenjima.
vikipedija
Uprkos tome ona je imala poseban status zemlje-učesnice jer je Olimpijadi dala delegata najvišeg ranga samog kralja Aleksandra Obrenovića. Ađutant mu je bio major Živojin Mišić, budući srpski vojvoda.
Sport je u vreme obnove Olimpijade bio mnogo više od igre. Prisustvo i podrška Olimpijskim igrama od vladara Srbije, "balkanskog Pijemonta" nacionalnog oslobođenja, dalo je ovom sportskom događaju ogroman međunarodni značaj.
U trenutku kada su grčki kralj Đorđe i srpski kralj Aleksandar izašli u ložu stadiona u Atini, gde se među ostalima vijorila i zastva Srbije, prolomile su se ovacije i odsvirana je himna "Bože pravde". Sve grčke novine su na naslovnim stranama izveštavale o podršci srpskog kralja Olimpijadi kao o prvorazrednom događaju, a jedan list je objavio i dirljive stihove: "Živeli Srbi i Grci, živele Olimpijske igre dedova i očeva naših i igre potomaka naših".
Sastav srpske "olimpijske delegacije" odredila je njihova druga ,tajna, misija: spasavanje Hilandara. Foto: Vikipedija
Srpska carska lavra tada je grcala u strahovitim dugovima i ostala je na minimalnom broju srpskih kaluđera. Turci, koji su još uvek vladali Atosom, uveli su hermetičke sankcije Hilandaru i sprečavali da mu Srbija šalje novac i monahe. Po svetogorskim zakonima, u slučaju da manastir ne može da isplati dugovanja, ili da broj kaluđera Srba padne ispod osam, automatski bi izgubio status Srpske carske lavre i prešao bi u tuđinske ruke. Najveće ambicije pokazivali su Bugari, koji su u tome imali tursku podršku, ali su slične ambicije imali i Grci, pa i Rusi.
Podlu računicu je pokvarila srpska "olimpijska delegacija" na čelu sa kraljem Aleksandrom koja je u vojničkim uniformama i pod oružjem iznajmila ribarski brod i donela Hilandaru novac kojim su isplaćeni dugovi i poslednjem času sačuvana Nemanjina zadužbina.
PRVI SRPSKI OLIMPIJCI
vikipedija
Pratnju mladog kralja Aleksandra činile su izuzetne ličnosti, koje su ostavile dubok trag u srpskoj istoriji, počev od ađutanta majora Živojina Mišića, budućeg vojvode i nosioca pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Maršal Dvora bio je drugi budući veliki vojskovođa Balkanskih ratova i Velikog rata, pukovnik Mihailo Rašić. U pratnji su bili i Ministar vojni general Momčilo Franasović, predsednik Srpske kraljevske akademije Milan Đ. Milićević, dr Đoka Jovanović sa Medicinskog fakulteta u Parizu.
U čast ovog događaja podignuta je velika spomen česma na putu od luke Hrusije ka Hilandaru, na mestu gde su se sreli srpski "olimpijci" i srpski monasi Hilandarci.
Kuriozitet obnovljene Olimpijade je i podatak da je jedini Sloven koji je na njoj osvojio medalju bio arhitekta i svestrani sportista Momčilo Tapavica, Srbin iz Austro-ugarske, potomak šajkaša sa Vojne granice iz Nadalja u Bačkoj.
On je sportom počeo da se bavi kao gimnazijalac u Novom Sadu, a postao je jedan od najpoznatijih atletičara u Budmpešti gde je studirao arhitekturu kao stipendista Matice srpske.
On je uvršten u trinestoricu članova olimpijskog tima Ugarske, a Ferenc Kemenji, potpredsednik MOK i generalni sekretar Olimpijskog komiteta Ugarske, sećao ga se u memoarima: "Ovaj kršni momak, na čijim su prsima pucala dugmad i šavovi gardijske uniforme pod pritiskom nabujalih mišića, bio je veliki drug, ali i veliki strah za drugove u kasarni. Znao je da nosi pod miškom po dva pitomca i sa njima da optrči dva-tri kruga oko poligona za gađanje. Niko mu nije bio ravan u rvanju, a još manje u dizanju tereta i bacanju kamena s ramena. Bavio se raznim granama sporta i bio je umno i fizički iznad svojih vršnjaka, a kao diplomirani arhitekt nadvisio je intelektualno neškolovane u gardi. Zatim, kao najistaknutiji član Saveza za telesno vaspitanje, postao je pojam u očima vojnika". vikipedija
Kao jedinu Momčilovu manu Kemenji je naveo to što je precenio svoju snagu. Bio je prijavljen za atletska takmičenja: skok u dalj, skok s motkom, bacanju kugle, a zatim u rvanju, dizanju tegova sa jednom i sa dve ruke, kao i u tenisu, u kome je iako ozbiljno povređen osvojio bronzu.
- Sve je želeo da reši na brzinu, pa je jednom rukom želeo da digne teg opterećen za dizanje sa dve ruke. U trenutku izbačaja, pukao mu je mišić u ramenu. Popodne je trebalo da diže teg sa dve ruke. Svi su ga nagovarali da ne izađe na megdan sa teškom povredom. Stao je u stroj dizača i osvojio peto mesto koristeći praktično samo desnu ruku i podigavši 80 kilograma. Dva dana kasnije, stao je na strunjaču s čvrsto zamotanim desnim ramenom i u rvanju se plasirao na četvrto mesto. Da se nije igrao svojom snagom, Tapavica bi sigurno doneo bar dve zlatne medalje Ugarskoj- sa žaljenjem se sećao Kemenji.