"NAŠ PUK JE ŽRTVOVAN ZA ČAST OTADŽBINE, VAŠI ŽIVOTI NE POSTOJE": Malo je svedočanstava o čuvenom pukovniku Dragutinu Gavriloviću u Kruševcu

Ovako, u gradu pod Bagdalom, glasi natpis na tabli fasade u Ulici Majke Jugovića (nekada Zakićevoj, a u pukovnikovo vreme Dušanovoj), postavljenoj početkom decembra 1990.
Obeležje privremenog doma legendarnog branioca Beograda, oktobra 1915. godine, i junaka oba balkanska i Prvog svetskog rata, retko je svedočanstvo o njegovom boravku u gradu na Rasini, nepravedno prema tragu koji je ostavio u Kruševcu.

U nekadašnju srednjovekovnu prestonicu Srbije došao je kao komandant 1. bataljona novoformiranog 47. pešadijskog puka, a ubrzo je preuzeo i komandovanje celim pukom.
Bio je veoma aktivan u humanitarnom i sportskom životu grada, neumorni volonter, pokretač mnogobrojnih plemenitih misija.

- Kao predsednik Sokolskog društva doprineo je izgradnji Sokolskog doma. Osim toga, bio je i prvi predsednik obnovljene Streljačke družine "Obilić", a radio je u Aero-klubu i Okružnom odboru Crvenog krsta - beleži Slobodan Simonović u "Enciklopediji Kruševca".

U ovom gradu verovatno da je proveo najlepši deo svog života, sa suprugom Darinkom Bjelopavlović, svoje četiri ćerke i sina. Opisivali su ga kao izrazitog govornika, a po gradu se pročuo i njegov interni nadimak. Vojnici pod njegovom komandom često su ga zvali Čiča, jer je posle ozbiljne glasne kritike umeo da im kaže "Hajd` sad, blago čiči", sugerišući tako pitomo da se suštinski ne ljuti, iako je popravak držanja - nužan.

U hotelu "Pariz", gde su se između dva svetska rata održavali svi značajni banketi i događaji, predsednik opštine Đorđe Drenovac dodelio je slavnom pukovniku diplomu počasnog građanina. Ujedno, to je bio Gavrilovićev rastanak sa Kruševcom i početak bolne završnice njegovog života i karijere. U narednih par godina bio je profesor Vojne akademije, šef Administrativnog odseka Ministarstva vojske i mornarice, položaj kojim ovaj rođeni vojnik bez kompromisa nije mogao biti zadovoljan.

Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Nirnbergu i, nažalost i sramotu, umire zaboravljen od svog roda ubrzo posle povratka u Beograd, već u leto 1945. godine.
Sin najmlađe Gavrilovićeve ćerke, Emilije Marinković, posvedočio je svojevremeno za "Novosti" da je upravo od majke čuo koliko je njegov deda bio pošten i mudar čovek.
Dok je bio u zarobljeništvu, pisao je ženi i deci da ne uzimaju pomoć koju daje Vlada Milana Nedića, a kada je napuštao nemački logor, odbio je da kao najstariji logoraš izađe prvi, već je izašao poslednji - ispričao je "Novostima" Blagoje Marinković 2011. godine.

Tek godinama kasnije, o pukovnikovom junaštvu, koje je tokom karijere bilo priznato, između ostalog i mnogobrojnim odlikovanjima: Karađorđevom zvezdom, Ordenom Belog orla, Jugoslovenskom krunom, Francuskim ratnim krstom, Legijom časti, Medaljom "Miloš Obilić", počelo je više da se govori i da se citira njegov čuveni govor braniocima Beograda.

- Tačno u tri časa, neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za svoje živote, oni ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd! - poručio je svojim vojnicima pre drugog juriša na austrougarske položaje, oktobra 1915. godine, tadašnji major Gavrilović i ušao u legendu.