TROJE STANIJANOVIĆA NATO UBIO RAKETIRAJUĆI VOZ: Vidosav, Divna i Branimir stradali u Grdeličkoj klisuri

Pošle smo putem koji bi nam pokazali roditelji. Da imamo svoje porodice, dom, kao i oni koji posle nas, tri kćeri, nisu stavili tačku. Želeli su sina i anđeli su im doneli Branimira. Podmladio ih je, a nas tri smo uživale u zajedničkoj sreći. Maleni brat je bio čudo. Božje dete. Rođeno u ratu, devedeset treće, pa su mu dali ime da brani mir. Sin, koga su želeli. Koji je rođen da obnovi lozu. Da sačuva ime. Ko je tada mislio da nesreća nije zatvorila vrata. Sve što smo planirali, sve o čemu smo sanjali, u trenu je nestalo. Tata, mama, naš lepi voljeni braco. Tri života, ugašena, odjednom.

Mačkatica kod Aleksinca, odavde stiže sećanje Sunčice, ćerke Divne i Milosava Stanijanovića i sestre šestogodišnjeg Branimira iz Prćilovice kod Aleksinca. Svi su usmrćeni u raketiranju voza u Grdeličkoj klisuri 12. aprila 1999. godine, drugog dana Vaskrsa.

- Samo se proneo glas, ali smo se nas tri ipak nadale: nisu valjda u tim vagonima koji su postali živa vatra - seća se najstarija ćerka Stanijanovića, Sunčica Banković. - Nažalost, upravo su bili u njima, drugom i trećem vagonu, koji su direktno pogođeni.

Ovo je jedna od najstrašnijih tragedija u vremenu smrti koju je, na malenu Saveznu Republiku Jugoslaviju, sejalo devetnaest zemalja najmoćnije vojne sile sveta, koja nije birala mete. Tako joj je na nišanu bio i međunarodni putnički voz. U njemu deca na putu kod roditelja. Porodice koje su sa najdražima želele da obeleže radost Vaskrsa. Radnici raspoređeni za praznično vreme u susednim opštinama.

- Mama, tata i Branimir krenuli su kod bake Krune Janković, da sa njom obeleže drugi dan Vaskrsa u selu kod Vladičinog Hana - seća se Sunčica. - Znam samo da je odjeknulo da je voz u Grdelici pogođen. Bio je koji minut pre podne. u tom vozu su bili moji roditelji i braco... Molima vas, toliko mi je teško ovo sećanje. Ne zamerite. Nikom živom ne bih poželela našu sudbinu... Da ti vreme ne daje zaborav, a da nemaš pravo da pred rođenom decom patiš. Otvaraš i pokazuješ rane. Oni imaju pravo na budućnost, a mi nemamo pravo na nezaborav, i osudu.

Suočili su se sa paklom na zemlji, tog 12. aprila 1999. godine. Sprženi vagoni, zalepljeni za šine. Jauci preživelih. Na sve strane, krv i delovi ljudskih tela. Oko pruge. Na granama drveća. Na ostacima mosta. Miris ljudskih tela koja dogorevaju i postaju pepeo pred očima njihovih rođenih, koji ih ispraćaju vriskom, nesvesni da će im samo prah pepela biti posmrtni ostatak.

- Mi našeg brata, ni tatu, nismo našli. Ne znamo gde im je grob. Slika mame je bila jeziva. Braco i tata su bili pepeo. I to malo pepela, sahranili smo u zajedničku grobnicu - beležimo priču Sunčice.

Ovoj mladoj ženi, majci tri sina, teško je da govori. Od stresova i sećanja, posebno ovih dana kada se obeležava početak NATO agresije na SRJ, njoj se vraćaju slike: roditelja koji je ispraćaju u njenu novu porodicu, porodičnih slava... Posebno, kad je u kuću stigao maleni Branimir. Beba koja je bila u ljuljaškama od ruku njegove tri sestre koje su ga jedva dočekale.

- Bio nam je kao igračka, a odjednom... odjednom pepeo - kaže Sunčica. - I, kad god vetar donese prah, mi pomislimo to je on. Uvek je teško. I onda dok su moji sinovi, dvojica su studenti, bili u godinama kada su nam Branimira ubili. Kad su nas sve ubili.