SKAČE NA GLAVU U DEVETOJ DECENIJI: Iako se baka Jelica kreće uz pomoć štapa, razbija sve stereotipe o starima (FOTO/VIDEO)
NIŠLIJKA Jelica Kaiš Filipović već je duboko zagazila u devetu deceniju života, ali njenom mladalačkom duhu pozavideo bi svaki tinejdžer.
Foto: J. Ćosin
Iako se zbog Parkinsonove bolesti slabo i nestabilno kreće, a ruke joj neprestano drhte, to joj ne predstavlja problem da pliva i skače na glavu, ali i da izrađuje prava umetnička dela na platnu, papiru, kamenu, da šije ili "surfuje" internetom... Kaže da je voda njen teren, a kada uzme četkicu u ruke, bolest je zaboravi.
- Vrlo često deca me teraju da naučim i njih. Objasnim im da ja skačem od svoje sedme, osme godine. Koliko volim da skačem, toliko volim da ronim. Ronjenje je užitak. Imam snimljen video gde mi čitava plaža aplaudira. Celo leto provedem u Rgoštu kod Knjaževca, tamo se kupam, plivam, ronim. Krećem se zimi i uz pomoć dva štapa, ali leti kada plivam, štapovi gotovo da mi i ne trebaju - priča Jelica.
Odlučila je vremešna Nišlijka da taj trend nastavi i tokom zime, pa smo je zatekli na bazenu, dok se priprema za prvi skok. Uz pomoć štapa, ali i radnika na bazenu "Čair", korak po korak došla je do vode, odložila štap i uskočila, kako kaže, u svoj teren, na oduševljenje prisutnih.
- Sa nevericom me gledaju i iskusni plivači i spasioci, a za mene je to kada skočim u vodu kao da se opet rodim. Ljudi obično ne mogu da veruju, ni za godine, ni kako se ne bojim. Neki smatraju da se pravim važna, ali zašto da se ja lišim nečega što volim, zato što neko misli da time skrećem pažnju. Plivanje mi pomaže, posle toga se mnogo bolje krećem - priča nam ona.
REŠILA DA ŽIVI DO 90. GODINE
OTKRIVA nam da jedva čeka leto da ponovo ode u Rgošte. Razmišlja čak i o putu do Kopenhagena kod dobre prijateljice. Ističe da ima još toliko planova, i da je odlučila da živi najmanje do 90. godine, a da će za više od toga da razmisli. Ima, kaže, još toliko toga da uradi i da joj njenih 86 nije bilo dovoljno ni za trećinu planova, a sada nije sigurna da bi joj bila dovoljna još dva života da ih sve ostvari.
Jelica je po zanimanju zdravstveni radnik i penziju je stekla u niškoj Vojnoj bolnici. Pošto je posao rano napustila, sa 50 godina, jer se na poslu ubola na iglu i zarazila hepatitisom B, naučila je da šije, ali i da slika.
- Čak 64 dana provela sam u bolnici zbog hepatitisa. Punih 10 godina bila sam pozitivna na taj virus. Zbog toga sam morala u prevremenu penziju. To mi je teško palo, ali sam odmah kod kuće krenula da šijem i završila "Bagatov" kurs krojenja i šivenja. U 66. rešila sam da se oprobam u slikanju. To je bila moja velika strast, još u školi su prepoznali da sam talentovana. Profesor je pozivao druge kolege na njegov čas da vide kad ja radim, savetovao me je da upišem akademiju, ali mi otac nije dozvolio. Tako sam rešila da se oprobam u starosti - seća se baka Jelica.
Iako joj se ruke toliko tresu da, kako kaže, ne može ni kafu da prinese do stola, a da polovinu ne prospe, kada uzme četkicu u ruke, bolest kao da je poštedi. U njenom sobičku nastalo je više od 90 slika. Mnoge su završile u Kanadi, Luksemburgu, neke su otišle za Švajcarsku, Makedoniju, ima ih i po čitavoj Srbiji.
- Svi se čude, kako mogu sa Parkinsom da slikam. A kad radim one najsitnije detalje to činim čačkalicom, da mi ne mrdne ruka. Tokom godina, probala sam da radim grafiku, pa temperama, uradila sam nekoliko akvarela, a sada isključivo akril, to mi je najjeftinije i najlakše, ako pogrešim, mogu začas da popravim. Slikam tokom noći i tada se oseća terpentin u mojoj sobici u kojoj i slikam i spavam, ali i u čitavom stanu, a to mojoj porodici ne bi prijalo. Društvo mi pravi mačak Cezar, on nadgleda sve moje radove - kroz smeh nam otkriva ona.