TRAGEDIJA PORODICE STOJANOVIĆ: Danima na vrata kuće Zorke i Zorane niko nije pokucao, a onda je komšija zatekao jeziv prizor (FOTO)

Do tada, nameće se pitanje: da li smo toliko postali otuđeni, nesaosećajni i oneljuđeni da ne primetimo da ih nema. Da ih nema danima. A da su, koliko do juče, gotovo tri decenije bile tu, među komšijama, uverene da su s ljudima.

Neki od njih, koji su s njima "bili bliski", pozvani su da ih identifikuju. Drugi, opet, svedočili su da su ih našli u stanju raspadanja, kad su im doneli nekoliko cigareta. Treći da su im pre "mesec i po" isporučili poslednje naručene namirnice. Četvrti da su ih početkom februara odvezli po poslednju penziju...

Reporteri "Novosti" bili su, juče, u Ralji. Komšije Zorke i Zorane, iza zakatančenih kapija, "pojma nemaju" kad su ih poslednji put videli. Broje dane, pa i mesece kada su im poslednji put, a put je uz kuću nesrećnih žena s obe strane, poželeli dobro jutro ili lep dan.

Zašto se ne sećaju? Odgovor nam je dala žena (ime poznato redakciji), koja pamti Zorku i njenu ćerku od prvih dana njihovog dolaska u Ralju.

- Gospođa Zorka je bila sudija Višeg suda u Beogradu, došla je ovde sa ćerkom posle penzionisanja, pre više od tri decenije kupila ovu kuću i svi su se sjatili da im budu, kobajagi, pri pomoći. I, to je trajalo, sve do nedavno. Dok su imale para i mogle da plaćaju te njihove usluge, svi su ih voleli. Strašna je ovo priča, deco. Da li su umrle prirodno, od gladi, pokazaće istraga. Istina je da im danima niko nije pokucao na vrata.

Ulica Ljubivoja Gajića seže u brdo, kuća na sprat je preko puta zakorovljene livnice u Ralji. Na stepeništu samo unezverene mačke. U dvorištu stari borovi. Na terasama drvene bele pletene garniture za odmor, ispod, skupoceni tepisi, na njima povaljene grčke vaze. Upaljena svetla u prizemlju i na spratu. Ulazna vrata zapečaćena.

Kuća je u trouglu novih vikendaša i neke kafane (poznato ime), a levo kuća Đuričića. Ova porodica do kraja februara bila je od posebnog poverenja nesrećnim ženama. Domaćin kuće je, po sopstvenom priznanju, vozio gospođu Zorku u Sopot po penziju.

- Da, vozio sam je poslednji put 3. februara - kaže nam Đuričić. - Od tada nisam je video. Ni nju, ni ćerku. Zašto? Zato što sam prepoznao da je starost Zorkina poremetila njenu svest, a ćerka joj je odavno imala psihičkih smetnji...

- Zašto niste nadležne upozorili na to stanje - pitamo. - Zašto, kada ih niste videli danima, niste upitali šta je s njima.

- Nisam želeo, mnogo su me opterećivale - odgovorio je.

Saznajemo, kasnije, da je nesrećne žene snabdevao i pomagao im izvesni Mićo Nikolić iz Ivanče. Svaku uslugu je naplaćivao.

- Mićo ovde ne živi, on samo povremeno dolazi. Pomaže svima, pa je pomagao i Zorki i Zorani - kaže nam Jelena Anđelković. - Ne znam kada ih je poslednji put video.

Kapije, i mala i velika, na Jeleninoj kući su pod katancima. Zapažamo da je u ovom delu Ralje, zaista, gotovo na svakoj ogradi katanac, a uz ogradu psi čuvari. Ljudi se više ne oslanjaju na ljude. Tako su zaboravili i na Zorku i Zoranu.

- Pre dva dana sam im poneo nekoliko cigareta, a zatekao sam užas - kaže nam Nenad Đorović. - Pozvao sam policiju. Voleo sam ih...

- Kad si ih voleo, zašto ih toliko dugo nisi posetio - pitamo se u sudaru sa unezverenim pogledom mladića koji stavlja šaku na našu kameru.