BIO JE NAJPLEMENITIJI JUGOSLOVEN ZA 1997: Zoran skočio u bunar da spase malog Miloša

Kada je gasnula nada da će dečak preživeti, mladi Zoran Karić je pružio ruku spasa.

- Dete se igralo i, verovatno, nije ni primetilo grotlo u zemlji - seća se. - Ja znam da sam samo čuo jauke i poziv u pomoć dečakovih roditelja i okupljenih komšija. Minuti su... ma,sekunde vagale između života i smrti. Jesu pozvani i vatrogasci, hitna, druge službe za pomoć, ali, mene je glas deteta potresao i krenuo sam u bunar. S kamena na kamen, što sam brže mogao, a otežavalo mi je brzinu jer je to stari seoski bunar, uzak, iz čijih je zidova štrčalo oštro i klizavo kamenje.

U dubini bunara Zoran dečaka gotovo da nije video, spuštao se, a sve slabiji dečji glas ga je vukao, a znao je da ne sme da skoči, do njega. Govorio je sebi: što pre samo što pre.

- Kad sam ga uhvatio, kao da mi se nebo otvorilo i sami anđeli nas natkrilili, da nam pomažu da se izvučemo. On je, tako malen, zapleo za neko crevo - priča Zoran. - Ispod njega je bila voda, koji metar možda. Gušila je vlaga. Meštani misle da je bunar davno kopan, dubok čak dvadeset sedam metara. To znači da je sedam metara još ispod deteta bila voda.

Kada je krenuo sa mališanom u jednoj ruci, drugom i nogama upirao u zidove bezdna, stigla je pomoć. Ne zna ko mu je bacio uže. Nije osećao bol od polomljenog rebra i zguljene kože na rukama i nogama.

- Kada sam dotakao uže, tek tada sam bio siguran da ćemo uspeti i uspeli smo. Ne možete da zamislite taj osećaj sreće - kaže Zoran Karić.

O podvigu ovog tada mladog čoveka, a imao je 26 godina, osvanula je samo kratka vest. Tragom te vesti "Novosti" su otkrile heroja života jednog deteta. Njemu nepoznatom. Bio je to, prema odluci našeg žirija, podvig za zlato.

- Nisam ja to učinio da bi me neko slavio, neko hvalio. Jednostavno, ja sam to morao da učinim. Da Miloša nisam spasao, ne znam da li bih ikada imao sna. I, pravo da vam kažem, opet bih učinio isto. A, bio sam začuđen kad su mi javili za nagradu. Umalo i da ne dođem, ali su me iz "Novosti" ubedili da to nije priznanje samo meni već mnogim običnim, malim ljudima koje čine slična dela, ali se za njih nikada ne sazna. Čak su iz redakcije poslali i auto po mene... Zahvalan sam ja vama, samo me vi ne zaboravljate. A to što ste me svrstali među takve ljude, mogu da kažem da sam nemerljivo bogat čovek.

Zoran ovih dana orezuje voće u voćnjacima gročanskih domaćina. Radi svakodnevno. Voli, kaže, ovaj posao. Odavno je njime ovladao, pravi stručnjak postao.

- Ima posla u ovoj zemlji, ja je volim i nikad nisam poželeo da odem - govori zagledan u Dunav, njegov Jadran, s kojim se davno oprostio onda kada su Karići u Splitu bili prekobrojni. Zoran je poslednjim letom, u proleće devedest prve, stigao u Beograd, pa u Brestovik na imanje koje su za decu "zlu ne trebalo" čuvali roditelji njegove majke Milanke.

- Tata Milorad i mama bili su radnici splitskog brodogradilišta, tamo se upoznali, tamo sam se i ja rodio - kaže. - Ne žalim ni za zavičajem ni za tim vremenom, mada sam veći deo mladosti proveo "na rivi". Volim ovo ovde, ovo je moje i nema lepšeg.