GNEZDO ZA VIŠE OD 5.000 OSTAVLJENIH: Porodice u selu Miloševac kod Velike Plane 92 godine primaju i podižu decu bez roditeljskog staranja

Ti si prva s kojom želim da pode­lim radost, jer, da nije bilo tebe, ne bi, možda, bilo ni mene. Ni ove moje sreće. I da znaš, zvaće se Branko. Po tebi, jedina moja. I da znaš, da tek sad znam ko­lika je ljubav majke prema detetu. Ali, tek sad ne znam zašto su mene rodili i ostavili, a ti me, malenu i nepoznatu, povila pod svoje krilo. Negovala i podizala da postanem ovo što jesam. Napisala bih i njima, rodi­teljima rođenim, pismo...

Na koju adresu i šta da im napišem kad ih ne pozna­jem? U ovim trenucima sa­mo tvoje lice, roditeljsko, prepoznajem. I pamtiću ga.

Pismo je adresirano na Miloševac, selo nadomak Velike Plane, mesto naj­lepše priče o ljubavi i humanosti prema mališa­nima lišenim roditeljske brige i topline, poverenim na staranje ovdašnjim poro­dicama. Upućeno je Branki Filipović, jednoj od prvih hraniteljica. Sudbina de­teta iz prvog konvoja ratne siročadi koji se 1931. zau­stavio u Miloševcu pokre­nula je ovu ženu nemerljive dobrote da, pod svojim kri­lima, čuva i podiže malene anđele, kao što su nju pri­mili, čuvali i podizali dobri ljudi.

I nije ovo pismo jedi­no koje je stiglo u maleno pomoravsko selo dobrih i plemenitih domaćina pod čijom su hraniteljskom ru­kom deca roditeljske nebri­ge i zaborava postali "svoji ljudi". Ljudi koji ne zabora­vljaju, zahvalni na toplini koju pamte, svesni da toplo krilo pod kojim su ojačali nije krilo njihove biolo­ške majke.

- U Miloševac stalno stižu poruke, pisma, fo­tografije od naših štiće­nika koji su nadrasli sebe i potisnuli sve što ih je detinjstvu pratilo, pre­brodili vreme, skućili se, kako u Srbiji, tako i širom sveta - priča nam Milica Lukić, v. d. direktora Cen­tra za porodični smeštaj i usvojenje Miloševac.

- Oba­veštavaju nas da su postali roditelji, neki čak deke i bake. Mlađi nas detaljno obaveštavaju da su našli posao, da u svojim kućama čuvaju fotografije, poneki detalj koji su poneli iz Mi­loševca...

Čuvaju uspomene i u mi­loševačkom Centru. Bez­broj fotografija. Kud god da pogledaš, lica. Lepa lica dece koja su odavde, kao stasali ljudi, krenuli u novu budućnost. Galeri­ja, kao svedočanstvo i le­pog lica Miloševca. Ovde nam pričaju da je pre koju godinu stiglo jedno pismo iz Kanade od Albanke sa Ko­sova. Bila je beba kad su je, u prvu kolevku, ušuškali njeni hranitelji. Kod njih je odrasla, školovla se...

- Svaka priča je prepuna ljubavi i zahvalnosti, koje naši štićenici uzvraćaju svojim hraniteljicama - ka­že Milica Lukić. - Za nas, zaposlene u Centru, to je putokaz da istrajemo u dav­no započetoj priči zaštite dece čije se detinjstvo za­sniva izvan biološke po­rodice i rodnog doma.

A, priča je počela davne 1931. godine. Tada je Mi­loševac, a današnji Cen­tar za porodični smeštaj i usvojenje, bio prva dečja kolonija osnovana "radi obezbeđenja organizovane socijalno zdravstvene za­štite dece bez roditeljskog staranja". Među prvim šti­ćenicima bila je upravo Branka Filipović, u Upi­snoj knjizi ubeležena pod rednim brojem 21.

Od tada do danas, Milo­ševac je prihvatio i odne­govao više od 5.000 dece. Od tada u knjizi plemenitosti i dobrote gotovo da nema mi­loševačke porodice koja se tu nije upisala. U monogra­fiji "U susret životu" ob­javljene su fotografije 120 hraniteljica ovog malenog sela. One su tradiciju brige o tuđoj, zaboravljenoj deci prenele na svoje porodice, na decu, na unuke.

Iz ove monografije pre­nosimo: "To je Miloševac, pomoravsko selo velikog srca, kojem duguju sećanje i najveću zahvalnost deca, koja bi, kada bi se ponovo okupila, sačinila još jed­no veliko selo - novi Milo­ševac. Broj hraniteljskih porodica se ne menja, samo se prekobrojnih i zabora­vljenih povećava.

- Nije i ne može svako da bude hranitelj - kažu nam u Centru Miloševac.

- Biti hranitelj, bila je i jeste ve­lika čast. Kuća kojoj su po­verena deca po svemu je bila uzor u selu. Podrazumevalo se da su to bile domaćinske kuće, u kojima se znao red, ali koje su pre svega odisa­le ljubavlju prema deci koja nisu odvajana od rođene. I, kojima je, od svega na svetu, ljubav najpotrebnija kao si­gurnost za dalji korak u bu­dućnost.

Prepliću se uspomene, sudbine dece i sudbine njihovih novih porodica. Slušamo najlepše priče: mnogi štićenici, stigli davnih godina u Miloše­vac, kao bebe, ostali su ovde, hranitelji su ih ško­lovali, ispraćali u vojsku, ženili i udavali. Ta tra­dicija, duga više od devet decenija, ukršta se i danas u Miloševcu. Putevi dece, prihvaćene kao rođene, i putevi njihovih hranitelja.

U 120 hraniteljskih po­rodica u Miloševcu danas je 198 dece, od beba do stude­nata iz svih krajeva Srbije - upućuje v.d. direktora Cen­tra za porodični smeštaj i usvojenje Milica Lukić. - I ove porodice, poput onih koje su misiju započele pre gotovo devet i po decenija, nastavljaju da ispisuju naj­lepšu lekciju humanosti i ljubavi, jedinstvenu u svetu.

Jedinstven je osećaj po povratku iz ovog sela lepih ljudi toplih ruku. Čini nam se da se vraćamo bolji.

SRETENjSKI ORDEN PRVOG STEPENA

NA SRETENjE, 2018. godine, Miloševcu je uručen Orden Republike Sr­bije prvog stepena.

Prvo javno državno priznanje sa najvišeg nivoa za izuzetne zasluge i dela od posebnog značaja. Uručio ga je, Miloševcu, predsednik države Aleksandar Vučić. Ovde kažu da im je značajnu podršku pružio i pruža Dušan Marić, narodni poslanik i aktuelni predsednik Skupštine opštine Velika Plana, prognanik sa Kupresa.

CEO SVET JE ČUO ZA NjIH

"NOVOSTI" su često pohodile Miloševac i pisale o sudbinama dece i njihovih hranitelja.

U goste su im, posle naših reportaža, dolazili ambasadori zemalja akreditovanih u Srbiji. Za podvig hranitelja u ovom plemenitom pomoravskom selu čuo je ceo svet. Tako ih je Unicef odlikovao, davne 1974. godine, Zlatnim znakom svetske dečje organi­zacije.

Magazin "Nada", jugoslovenska revija za porodicu, nagradila ih je Srebrnom plaketom iz koje pulsira ljudsko srce. Fakultet poli­tičkih nauka, na kome su diplomirala i deca stasala u Miloševcu, nagradio ih je posebno dizajniranom plaketom. Na sva ova priznanja, među kojima je i Zlatna plaketa "Novosti" za kolektivni podvig 1996, ponosni su u Miloševcu. Čuvaju ih kao dragocenosti i putokaz.

DARUJTE ZA DEČJE IGRALIŠTE

U CENTRU za prihvat i smeštaj dece bez roditeljskog staranja u Mi­loševcu bore se da prikupe potrebna sredstva za izgradnju dečjeg igrališta, na kome bi deca iz hraniteljskih porodica, a i ovdašnji osnovci zaigrali košarku i ovladali drugim sportovima. Nadaju se u Centru da će im pomoći dobri ljudi da na terenu zaigra šestodva­desettroje dece. Takmiče se i u sportu, kao što istrajavaju u životu.

Eto, dobri ljudi, pokažite se. Darujte za igralište na kome će zapo­četi utakmicu, možda, neki nekad zaboravljeni mališani, koji su u utočištu lepog sela upisali životne pobede. Javite se vi koji ste u toplini Miloševca raširili krila i uspeli.