RODNO MESTO SRPSKE TEKSTILNE INDUSTRIJE: Lukavstvom postavili temelje Srpskog Mančestera (FOTO)

Zbog carinskih barijera Leskovčani su opremu kupljenu u Bugarskoj dovezli do iznajmljene vodenice zapregom koju su vukli konji čije su potkovice bile okrenute u smeru suprotnom njihovom kretanju.

S obzirom na to da je Bugarska strogo zabranjivala izvoz mašina za karavanom je odmah krenula potera, ali je stekla utisak da se on kreće ka Bugarskoj.

Tako je kupljena fabrika nesmetano prešla granicu kod Vlasotinca i stigla u nekadašnju vodenicu u Strojkovcu. Ona je danas Muzej tekstila sa autentičnom opremom iz tog vremena.

Zahvaljujući čarkovima odnosno kalemovima, koji su izum bugarskih državljana, ta zemlja je držala monopol u proizvodnji i izvozu vunenog gajtana na celom Balkanu. Za bogate leskovačke trgovce, do oslobođenja od Turaka, nije bilo prepreka u uvozu vunenih proizvoda, ali su novonastale granice i barijere uticale na smanjenje trgovinske razmene, pa su shvatili da nešto moraju da učine.

Odlučili su da kupe fabriku Stefana Bojadžova u Karlovu i da je prebace u Strojkovce. Formirali su dva karavana, a konjima u jednom od njih potkovice okrenuli naopako. Saznavši za krijumčarenje bugarske vlasti su pratile tragove samo jednog, pa su jedino njega i zaustavili, dok je drugi karavan nesmetano ušao u Srbiju ostavljajući utisak da ide ka unutrašnjosti Bugarske.

Prva leskovačka fabrika gajtana zvala se „Antonije Popović i kompanija“. Među osnivačima su bili i Gligorije Jovanović, Dimitrije Teokarević, Proka Mitić i Stefan Bojadžov, čije je znanje i iskustvo Leskovčanima bilo od velikog značaja.

Za pranje vune i pokretanje čarkova, koji su instalirani na postojeća vodenična vretena, korišćen je pad Nakrivanjske reke. Ideja da se na istom mestu, posle skoro 140 godina, ponovo pokrenu čarkovi i „prorade“ valjarica i bojadžinica još uvek je živa.

Otvaranjem muzeja obeležen je vek leskovačkog tekstila, a obnova ovog kompleksa i dotrajale postavke započeta je pre desetak godina, ali nikada nije dovršena.