PRVO GLOBALNO NUKLEARNO TROVANJE: Hidrogenska bomba u martu 1954. uticala na celu planetu

Već iste godine ispitivanja su pokazala da se nuklearno zagađenje proizvedeno eksplozijom osetilo doslovno u celom svetu i ostavilo trajne posedice, ali testovi hidrogenskih bombi su nastavljeni .

U testu pod imenom "Castle Bravo" na atolu Bikini na Maršalskim ostrvima u Tihom okeanu detonirana je dotada najmoćnija termonuklerana bomba, prva koja je bila bazirana na litijum-deuteridu kao fisionom gorivu.

Predviđena snaga eksplozije bila šest megatona, ali je zbog nepredviđenih dodatnih reakcija koje uključuju litijum-7 eksplozivni efekat bio 2,5 puta veći i dostigao je 15 megatona.

Iako je dobio informacije da je ruža vetrova nepovoljna i da će radioaktivne padavine ugroziti prostor na kome boravi 20.000 ljudi, direktor  projekta dr Alvin C. Grejvs je odlučio da ne čeka povoljnije vremenske prilike za test.

(Deklasifikovani izveštaj američke Agencije za nuklearnu odbranu o operaciji može naći OVDE)

Već 1954. sačinjen je izveštaj o efekatima detonacije koji su sačinili potpukovnik Karlos D. Bono i potpukovnik Heršel H. Slejter iz Američkog ratno vazduhoplovstva (USAF).

 - Detonacija najmoćnije eksplozivne naprave koju je proizveo čovek — termonuklearne bombe — proizvelo je mnoge efekte na Zemlji i njenoj atmosferi. Detonacije atomskih uređaja dovele su do pretpostavke da su rezultirale svim vrstama vremenskih pojava — sušama, poplavama, tornadima i tajfunima - stoji u uvodu izveštaja koji je izazvavo duboku zabrinutost, ali nije doveo do prekida programa nuklearnih proba.

Ser Džozef Rotblat iz bolnice Svetog Vartolomeja u Londonu, ubrzo je dokazao da je kontaminacija uzrokovana padavinama iz testa bila daleko veća od one koja je zvanično navedena. On je zaključio da je faza fisije na kraju eksplozije povećala količinu radioaktivnosti hiljadu puta.

Podaci o tajnom testu hidrogenske bombe su procurili i izazvali međunarodni incident i masovne pozive na zabranu testiranja termonuklearnih bombi.

Nuklearno zagađenje proizvedeno eksplozijom osetilo se doslovno u celom svetu, uprkos prvobitnim pokušajima da se taj zločin nad životnom sredinom i ljudima zataška.

Tek 2013. je američka Agencija za smanjenje odbrambenih pretnji o projektu Bravo je objvila opširan izveštaj u kome stoji:   

-  Pošto su se čestice raspršile po stratosferi pre nego što su se na kraju slegle na zemlju, radioaktivna kontaminacija se proširila na velike delove Zemlje. Ove „globalne padavine“ su bile zabrinjavajuće jer su izložile skoro celokupnu populaciju sveta relativno malim, ali ipak povećanim nivoima radioaktivnosti. Unošenje radioaktivnog stroncijuma u kosti mladih osoba u razvoju je imalo  bilo od posebne posledice, a ovaj aspekt globalnih padavina proučavao je projekat Sanšajn.( izveštaj se može naći OVDE)

 Kada je hidrogenska bomba "Bravo" detonirana, posle jedne sekunde formirana je vatrena lopta prečnika 7,2 kilometara, a eksplozija je ostavila krater prečnika dva kilometra i dubine 76 metara.

Radioaktivni oblak u obliku pečurke se za oko minut popeo na oko 40 kilometara visine a prečnik mu je bio 10 kilometara.

On je trenutno kontaminirao više od 18.000 kilometara kvadratnih u okolini atola Bikini, a jaki vetrovi su radioktivnu prašinu razvejali širom sveta.

Najveće radioaktivne padavine su zasule stanovnike pacifičkih ostrva, kojima spasilačke ekipe nisu smele da priđu tri dana zbog snažne radijacije. Evakuacija nije spasla ostrvljane. Medijski izveštaji u sledećim godinama su prenosili da su oboleli od radijacione bolesti, a docnije ih je kosio kancer štitne žlezde, leukemija i rak kože. Zabeleženi su i slučajevi mrtvorođene dece i beba sa teškim deformitetima ukao posledice radioaktivnog zagađenja.

Tužnoj sudbini ostrvljana posvećena je knjiga Marše Smit - Noris: "Dominacija i otpor- SAD i Maršalska ostva tokom Hladnog rata".

 Ona navodi da u ovi "vojni testovi i eksperimenti na ljudima ojačali američku strategiju odvraćanja", ali su takođe "doveli do raseljavanja nekoliko zajednica atola, ozbiljnih zdravstvenih implikacija za stanovnike Maršalskih ostrava i široko rasprostranjene ekološke degradacije".

- Suočeni sa ovim zabrinjavajućim uslovima, stanovnici Maršalskih ostrva su koristili različite političke i pravne taktike – peticije, tužbe, demonstracije i pregovore – da skrenu pažnju Amerike i sveta na svoju nevolju. Kao odgovor na ove autohtone akte otpora, Sjedinjene Države su ojačale svoje strateške interese u Maršalskim ostrvima, ali su učinile i neke ustupke ostrvljanima. U skladu sa Sporazumom o slobodnom udruživanju (COFA) i srodnim sporazumima, Amerikanci su pooštrili kontrolu nad raketnim poligonom Kvadžalein, dok su Maršalskim ostriva dali veću političku autonomiju, dodatnu finansijsku pomoć i mehanizam za rešavanje nuklearnih potraživanja - piše Marša Smit Noris.

Prvi test hidrogenske bombe je tako neočekivano doveo do prvog globalnog "nuklearnog trovanja" u kome su najteže stradali žitelji tihookeanskog ostrvlja.

  Tešku kontaminaciju pretrpela su i dvadeset tri člana posade japanskog ribarskog broda Daigo Fukuriu Maru, ali i posade američkog tankera ""USS Patapsko", a u većoj ili manjoj meri, prema zvaničnim izvešatajima ozračeno je i više od 2.000 američkih vojnika.