SPASLI 18 ĐAKA IZ LEDENIH GAZIVODA U ZIMU 1980. GODINE Ovo je priča o trenutku kad čovek postaje - natčovek: Predstavljamo vam braću Avdović

Njihovo uzvišeno delo, spremnost da se žrtvuju za drugoga, ne zaboravlja se ni posle više od tri decenije.

Na tom delu, koji su, kažu nam, rođenjem darovani od majke Hatidže, stasavaju njihova deca i unuci, ponosni što ih imaju takve. Časne. Uspravne. Nepotkupljive. Žive spomenike najlepšeg u ljudskom biću.

Ovo je priča o trenutku kad čovek postaje - natčovek. I, takav ostaje i ostane do kraja. Ovo je priča za Ginisa. U pet do šest minuta dvojica Avdovića, spasla su iz jezera Gazivode osamnaestoro đaka koji su sa podivljale skele, posle pucanja sajle, popadali u vodu. Skela je bila jedini prevoz osnovaca od kuće do, na drugoj obali jezera, njihove škole.

- Kad se danas vratim u to vreme, pitam se, zaista, gde je gornja granica ljudske snage i izdržljivosti. Mislim da je odgovor višestruk: potreba da se pomogne kad se neko, posebno deca, bori za život... Kad te u takvim okolnostima probudi vrisak majke, koju voliš i poštuješ. A ti svoju decu sanjaš. I, verujte... Da nam je neko, tad i sad pričao da je moguća ta snaga, ne bih u to verovao - započinje razgovor sa reporterima "Novosti" Abdulah Avdović.

Braća nagrađena Zlatnom plaketom "Novosti" za podvig, junaci lavljeg srca za osamdesetu godinu, dočekali su nas u centru nekad malenog sela, sada varošici Ribarići, opština Tutin. Obojica zagazili u sedmu deceniju, ali vedri. Duhoviti. Nasmejani, kao svi koji imaju takav osmeh, a koji nikom ništa ne duguju.

- Nema nafake u očajanju - kažu.

- Pa, nema - odgovaramo.

I, krenu sećanja... Abdulahov sin Šefkija, koji nam je upriličio ovaj susret, nasmejao se. Kasnije će nam ispričati kako su njegov otac i stric mogli, a nisu želeli da unovče "Podvig". Nisu želeli da se bore i izbore za svoj ugodniji život od ovog koji sada žive.

- Oni su još u onom vremenu koje ih snaži i hrabri - kazao je Šefkija. - Još žive ono vreme, a odavno ga nema.

Februar, dvadeset drugi dan ovog meseca, godina 1980. Jeziva zima, minus na petnaestom podelku. Tada se dogodila drama na jezeru Gazivode. Noć uoči, braća Avdović doputovala su iz Rijeke, gde su kao kvalifikovani majstori radili u tamošnjim prestižnim firmama velike Jugoslavije. Pozvala ih je majka Hatidža da joj pomognu da preseli stoku i stvari na brdo kod strica, jer je neumoljiva voda Gazivoda prelivala obalu i ulivala se u kuće.

Dugo su, uveče po dolasku, sinovi sedeli i sa majkom planirali poslove. Hatidža je podlagala vatru da se kuća ne ohladi do prve jutarnje kafe. Sinovi, umorni, spavali su do jutra. Probudio ih je vrisak majke: "Dave se deca, dave se deca..."

Skočili su Harun i Abdulah, i, onako u pidžamama, poleteli preko kamenja i trnja pravo u ledenu vodu jezera.

Vidimo glave dece uranjaju i izranjaju iz vode. Njihove sveske, torbe, plivaju na površini. Čuje se povremena vriska... O tome smo tek posle razmišljali i sklapali sliku. Nosila nas je nekakva čudna snaga, i o tome smo posle razmišljali. Jedno po jedno dete izbacivali smo iz jezera. Osamnaestoro ih je bilo. Najteže je kad su nas hvatali za vrat, za kosu. Dvoje, odjednom. Bili smo dobri plivači i Harun i ja - potresen je i sada Abdulah. Nikada se od ove drame neće osloboditi. Vraća mu se u san. Budi ga...

Pet-šest minuta, najviše, trajala je borba na život i smrt. Kada su sva deca bila na obali Gazivoda, majka Avdovića, Hatidža, svu decu povela je u kuću. U ugrejanu sobu. U odeću i obuću svojih unuka, od svojih šest sinova, presvukla je mokru i promrzlu decu. Napojila ih toplim mlekom i čajem. Postavila kačamak.

- Da mi je neko pričao... Ne bih verovao - ponavlja Harun, zagledan u daljinu.

Dok su se okupljale porodice spasene dece, koja su na skeli (Tari) godinama bila i putnici i skeledžije, braća Avdović nisu imala ni vremena ni potrebe za čestitke i zahvalnost. Morali su kod lekara. Harun je završio u bolnici. Ceo mesec je proveo na lečenju. Kosa mu je otpala i koža na tabanima od promrzlina. Kosu više nije imao.

- Lepo je i ovako, moderno - šali se.

Vest o junacima lavljeg srca, kako su ih naslovile "Novosti", pronela se od Triglava do Đevđelije. "Novosti" su im, nepunu godinu posle, 18. januara osamdeset prve uručile Zlatnu plaketu za podvig. Na svečanosti, čestitanja i divljenje. U Ribarićima, majci Hatidži puno srce. Avdovići, šestoro braće i tri sestre, prerano su ostali bez oca. Kao pilići, rasli su, stasavali i sazrevali pod krilima majke. I danas ih greju njena krila, pa se učini da su još deca, kad je spomenu.

- Eno, tamo je naša kuća - kažu Avdovići dok s ove strane obale Gazivoda nastaje fotografija ovih, dobrih, ljudi. Njih dvojica, njihovi osmesi, sa plaketama koje čuvaju kao relikvije i svedoke vremena kada su ih slavili i hvalili, a zvaničnici obećavali da imenuju barem deo ulice njihovim delom... Kada su im obećavali legalizaciju dela imovine na kojoj su dobili pravo posle nesamilosnih Gazivoda koje su im gazile imanja. E, o tome nam je govorio Šefkija.

Prolaze, dok stojimo na obali sa Avdovićima, ljudi. Obični ljudi. Zaustavljaju se. Pozdravljaju ih: svaka čast... I, to traje više od tri decenije. Zaustavlja se i automobil sa monasima. Pozdravljaju Avdoviće.

- Kad ti ljudi pruže ruku, to vredi. Sve prolazi, samo se to pamti - kaže nam Abdulah.

Gazivode gaze svojim putem. Ovaj, u kome su se obračunavale sa životima dece i vagale snagu sa Avdovićima, nije prvi.

- Nije i neće - nosimo poruku braće Avdovića, dok sunce prodeva kroz lepezu oblaka nad Ribarićima.

OD SADA SI TI NAŠ RADNIK...

REŠIO sam, jednom, dok su sva braća imala posao dalje od rodne kuće i naše majke, a ja već savladao zanat, da se zaposlim tu, negde blizu. Zakucao sam na vrata odeljenja Fabrike "Zastava" u Novom Pazaru. Portir, čim me video, a imao sam dugu kosu po tadašnjoj modi, kaže mi: "Odbij, ti čupavac ovde da radiš? Nikad." Ja se okrenem, šta ću. I, taman sam bio izvan kruga fabrike, kad, otvara se prozor na spratu i čovek me zove:

- Jesi li ti onaj Avdović sa Gazivoda?

- Jesam - kažem.

- Od sada si ti naš radnik. Kad god doneseš dokumenta, doneseš, ali od danas ti teče radni staž.

- Bio je to direktor pogona "Zastave" - seća se Abdulah. - Tako sam se ja vratio iz Rijeke da budem pomoć majci.