UZUN-MIRKO I KONDA BIMBAŠA OTVORILI KAPIJU POBEDE: Na današnji dan 1807. godine Beograd ponovo postao prestonica Srbije

Ta vest je odjeknula kao bomba na dvorovima Starog kontinenta, a povratak Srba u Beogradsku tvrđavu, prvu stalnu prestonicu srednjovekovne Srbije, nosio je izuzetnu simboliku vaskrsnuća jednog naroda, već iščezlog iz evropskog sećanja i njegovog velikog povratka na istorijsku scenu.

Potcenjivanje srpske pobede nad odmetnicima od sultanove vlasti, janičarskim dahijama i njihovim razularenom trupama, pokazalo se kao pogrešna procena tadašnjnih velikih sila jer su ustanici uspešno nastavili rat protiv osmanske carske vojske. Cilj je bio dobijanje autonomnog međunarodno garantovanog statusa, nalik onome koje je uživala kneževina Moldavija, pod ruskim protektoratom. Sultan reformator Selim Treći je u proleće 1806. bio spreman da potpiše primirje sa ustanicima, ali nije to učinio na insistiranje Napoleona, koji je već pohlepno gledao ka Istoku.

Srbi su se, tradicionalno, našli uklešteni između interesa i planova velikih sila. Sa ruskog dvora je ustanicima poručeno da će osvajanjem Beograda dobiti adut za pregovore sa sultanom, ali bilo je to mnogo lakše reći nego učiniti u vreme kada je počela ofanziva turskih carskih trupa iz više pravaca.

Ustanička vojska je morala da se bori istovremeno i u Pomoravlju i Zapadnoj Srbiji, a istovremeno da odbija napade s leđa koje je preduzimala posada Beogradske tvrđave od oko 3.500 janičara i krdžalija, plaćenika.

Ofanzive su slomljene u ključnim pobedama na Mišaru i Deligradu i ustanici su mogli da se okrenu ka Beogradu koji je bio neprestana pretnja. Odlučeno je da grad bude čvrsto opsednut sa oko 25.000 boraca, ustanika i hrišćanskih plaćenika iz osmanskih trupa, koji su promenili stranu jer osiromašena imperija više nije mogla da im obezbedi platu.

Četrdesetak ustaničkih topova nije imalo ni dovoljan domet ni razornu moć da ugrozi šanac, prvi krug dubokih jaraka i visokih zemljanih bedema sa snažnim drvenim palisadama po vrhu, koji su opasivali beogradsku varoš.

Pokušaj pešadijskog juriša na brisanom prostoru Terazija ka utvrdi koju su branili teški tvrđavski topovi i brojna turska posada, bio bi ravan samoubistvu. Ustanici su upali u pat-poziciju, a dolazak jake zime u decembru 1806. i nedostatak hrane zapretili su da bez borbe upropaste opsadu.

U glavnom ustaničkom štabu na Tašmajdanu vladala je nevesela atmosfera, vožd Karađorđe je bio u nedoumici šta da se radi. Rešenje su ponudili neustrašivi Uzun (Visoki) Mirko Apostolović i njegov pobratim Ostoja Konda, hrišćanin iz Zagore iz grčke oblasti Epir, u kojoj su Sloveni živeli još od 6. veka. Ovaj profesionalni vojnik, plaćenik u osmanskim trupama, sa činom kapetana-bimbaše, nekoliko meseci ranije prebegao je Srbima sa nekoliko zemljaka. On je odlično poznavao beogradske spoljne bedeme koji su se od Stambol-kapije na današnjem Trgu republike spuštali, preko Topličinog venca, na Varoš-kapiju u današnjoj Pop Lukinoj ulici, a zatim preko Kosančićevog venca na Sava-kapiju, pri dnu Velikih stepenica u sadašnjoj Karađorđevoj ulici.

Konda i Uzun-Mirko su smislili riskantan plan, da se prerušeni u turske vojnike se još nekoliko dobrovoljaca uzveru u gluvo doba preko bedema iznad Sava kapije i otvore je ustanicima. Da bi to izveli prethodno bi morali munjevito da savladaju posadu male kasarne uz kamenom ozidanu kapiju sa bastionima koji su je dodatno obezbeđivali. Da ne bi uzbunili celu tvrđavsku posadu, odlučili su da koriste samo hladno oružje, jatagane.

Kada su Karađorđu i vojvodama izložili plan, vožd je sumnjičavo prokomentarisao: "Ama vi ćete kojekude svi izginuti." Uzun-Mirko je odgovorio: "Ako mi, gospodaru, izginemo, manje će drugih Srba poginuti." Žustro ga je podržao Vasa Čarapić, Zmaj od Avale, kome je bilo jasno da će opasada propasti ako se nešto hitno ne prelomi. Pridružio se iskusni frajkor i ustanički kapetan Milisav Čamdžija iz Velikog Borka, koji je bezbroj puta rizikovao glavu ploveći noću preko Save u Austriju za oružje i municiju. Obećao je da će prvi ući kroz kapiju i zapevati svojim gromkim glasom sa osvojenog bedema.

Sedmorica srpskih ustanika, danas bi ih nazvali komandosima, u tišini su se pomolili Bogu i pozdravili sa saborcima na Tašmajdanu, bez mnogo nade da će se ponovo videti na ovom svetu. Maskirani u krdžalije i predvođeni Kondom i Uzun-Mirkom, koji su odlično govorili turski, prošli su osmanske predstraže i stigli do bedema. U potpunoj tišini su se uzverali preko njih i podelili u dve grupe. Konda i Uzun-Mirko su predvodili brojniju koja je napala stražare, a ostali su se sjurili ka kapiji da razbiju sekirama teške brave i zasune.

Turci i ustanici su se borili očajnički, na život i smrt. Poslednji su ostali da stoje Uzun-Mirko, čija je leva šaka bila gotovio presečena kada je njom uhvatio i zaustavio sečivo protivnikovog jatagana, a Konda je krvario iz pet rana, ali poduhvat je uspeo. Kroz raskriljene vratnice Sava-kapije je nahrupila ustanička vojska i pod borbom počela da se probija ka Varoš kapiji, da i nju otvori. Uskoro je i kroz ovaj prolaz pokuljala srpska vojska a sa "kumbare", topa na bastionu koji se nalazio kod današnjeg restorana "Ruski car", začula se pesma Milisava Čamdžije koja je bila signal za opšti napad na glavnu gradsku Stambol kapiju.

Vasa Čarapić se sa glavninom vojske probio kroz kišu metaka i đuladi, a kada je kroz razvaljenu kapiju stupio u varoš, s leđa ga je probilo tursko zrno ispaljeno s bedema.

Savremenici su zabeležili da je smrtno ranjen rekao: "Gle, izede me pas, zakon mu... Ne bojte se! Eno peva Čamdžija."

Glas o pesmi Čamdžije sa osvojene kumbare, turskog topa stigla je i do Karađorđa u komandi na Tašmajdanu.

- Koekude, sverova Milisav, Bog i duša! Juriš`te junaci da i mi ne budemo poslednji - povikao je vožd i jurnuo sa svojom gardom ka već provaljenim gradskim kapijama.

Bitka za beogradsku varoš bila je ogorčena, ali oko deset sati ujutro ustanici su zauzeli sve kapije i kontrolisali veći deo varoši. Sa tvrđave ih je zasula žestoka artiljerijska paljba koja je štitila tursku posadu i civile koji su tražili spas među zidinama trčeći preko ledine Kalemegdana na kojoj su još stajali kočevi gde su u mukama umirali bezbrojni Srbi.

Razjareni ustanici su zaplenjenih 30 topova sa bedema dovukli nadomak zidina i okrenuli ka omrznutoj tvrđavi, a na celoj liniji između Save i Dunava, duž ivice današnjeg kalemegdanskog parka su izgradili šančeve, zemljano-palisadne utvrde u koje su dovukli još artiljerijskih cevi. Oko 500 ustanika se sa lakim topovima krišom prebacilo na Veliko ratno ostrvo, tada austrijsku teritoriju, i odatle gađalo turske lađe koje su pokušale da sa reka preko Donjeg grada pruže pomoć opsednutoj posadi.

Sada su srpski topovi tukli tvrđavu sa svih strana i preostala vojska Alije Gušanca povukla se u Donji grad i poslala poruku o predaji. Oni su napustili Beograd brodom 29. decembra, a 8. januara Gornji grad Beogradske tvrđave i zvanično je predao ustanicima beogradski vezir Sulejman-paša. Na tvrđavi se posle nekoliko vekova zavijorila srpska zastava. Tako je počela nova istorija Beograda, koji je ubrzo posle oslobođenja postao "prva varoš" vaskrsle Srbije u kome su počeli da rade prva ustanička vlada - Praviteljstvujušči sovjet i da se osnivaju škole.

Beogradska tvrđava je posle sloma ustanka 1813. ponovo pala u turske ruke na nekoliko decenija, ali sudbina joj se više nije mogla promeniti. Beograd, zadužbina despota Stefana, najviše rušeni grad u evropskoj istoriji, ostao je prestonica Srba.

POGIBIJA KONDE BIMBAŠE

ZALEČIVŠI rane zadobijene na Sava-kapiji, Konda bimbaša se vratio među ustanike, a 1807. je poginuo u velikom boju kod Loznice. U porti manastira Tronoša stoji tabla koja namernike podseća da tu počiva Konda, "junak u mnogim bojevima Prvog srpskog ustanka, posebno zaslužan za oslobođenje Beograda 1806. godine i za veliku pobedu ustaničke vojske u boju na Loznicu, u kom je i poginuo".

MIRKOVE LjUTE RANE

UZUN-Mirko Apostolović bio je kapetan (bimbaša) ustaničke vojske u oba srpska ustanka i neustrašivi ratnik, o čemu su svedočili ožiljci koje je nosio po celom telu. Prvi put ranjen je 1805. boju na Karanovcu (danas Kraljevo) u glavu, a iste godine u bici za Smederevo u rame, u Paraćinu u list. U bici za Beograd na Sava kapiji 1806. zadobio je dve ozbiljne rane, a na Malajnici 1807. ranjen je u prsa. U borbama kod Užica je 1807. ranjen u kuk, a sabljom je posečen po butini 1810. na Drini. U Drugom ustanku učestvovao je u bojevima na Liparu, Čačku i Dublju. Kada je 1842. od države zatražio veteransku penziju, činovnici su ga pitali gde su mu dokumenta koja dokazuju da je učestvovao u ratovima, a on je skinuo košulju i pokazao ožiljke uz reči: "Moji su dokumenti mojih sedam rana!"