NA STOTINU SMO VATRA GORELI, NIKAD SAGORELI: U susret Božiću, u Velikoj Hoči sa Srbima, o njihovim strepnjama i nadama (FOTO)

Velika Hoča, koračamo živom istorijom koja je prevazišla sebe. Ovde je svaki kamen istorija. Vekovno trajanje Srba u sazvežđu crkava i manastira. Koreni duboki. Narod je preuzeo tu čvrstinu.

Veliki župan Stefan, 1198. zemlju i dvadeset četiri pravoslavna hrama darovnim pismom preneo je u nadležnost Hilandara.

Preživelo je trinaest svetinja na temeljima Stefanovim. Imenovani su dvanaestoricom apostola i svetiteljkom Anom. Živa je molitva i na crkvištima pet hramova. Isijavaju iz zemlje, metohijske. Iz svakog kamena i svakog grumena. Među ovim svetinjama hočanski Srbi pretekli su sve progone i pogrome. Sačuvali se. A, nedavno, suočili se ponovo sa ozbiljnom pretnjom. Pretnjom o novom izgonu. Prvi put u Veliku Hoču stupile su specijalne policijske jedinice kosovske policije. Naoružani dugim cevima, kao podrška službenicima carine u zapleni vina iz vinarije Srđana Petrovića. Slike koje su odaslane sedmog i osmog decembra unele su nemir i strepnju, ne samo među ovdašnje ljude, ali nisu pomutile radost praznika.

Čemu tolika sila i danas se pitaju u Velikoj Hoči, a imaju i odgovor. - Prepoznali smo poruku: vreme je da idete, a taman smo obnovili stare vinograde. Znate li vi šta znači kad, nama u Hoči, prospeš vino? Domaćinsko, metohijsko. Ako je Srđan Petrović napravio prekršaj, da li je još negde bilo naplate uz specijalne snage. Protiv njih smo se pobunili.

Treći je dan Nove godine, a još tri do Božića. Opustela Hoča. Nema ni Petrovića. I neka magla padnala, ko testo gusta.

- Ostanite do Badnje večeri s nama da vidite kako se u Hoči slavi, svi tada dolaze - srdačan je Negovan Mavrić. Kazuje nam kako je bilo proteklih godina, tako će i ove.

- U podne domaćini idu, gore u brdo, po badnjake. Vraćaju se uveče sa pesmom. Badnjaci se pale na trgu. Ne peva samo onaj koji je u žalosti. Narod koji stasava na ovakvom mestu, na vekovnim ognjištima predaka među svetinjama, nema pravo na predaju - poručuje Negovan. - Bilo je i težih dana. Na sto vatri smo goreli, izgoreli nismo, pa nećemo ni u ovoj.

Zvone zvona sa sabornog hrama arhiđakona Stefana. Gore kandila. Unutra je toplo. Ovde ikone žive sa ljudima. Dišu ispod stoletnih borova i starog oraha. Ko zna čijom je rukom zasađen.

- Ostanite s nama - ostaje poruka Negovana Mavrića.

Nosimo je niz hočanske uličice prepune murala srpskih velikana iz davnih i ovog vremena. Uz Nušićev portret i zapis iz njegovih konzulskih vremena u Prištini: "Srbi Velike Hoče najviše su se održali protiv zuluma, s toga se u celoj Podrimi smatraju kao odvažni".

Odjednom, kao golubovi, iza teških drvenih kapija iz dvorišta opasanih visokim zidovima, istrčavaju dečica. Slike nasilja se potiskuju u svakom našem susretu i razgovoru. Priča se o Božiću. O ovoj deci. Ali, naviru i one koje bole.

- Tamo, eno tamo su mi ubili sina. Albanci. Imao je 28 godina. Ja ne mogu da ostavim taj grob. Da umrem, na zor se ne može mreti - govori starica Živana Pavlović. - Neka žive deca. Samo neka oni žive i raduju se.

Još je nešto želela da kaže, podigla ruku. Pozdravili smo se i ona je, povijena kao srp, polako odlazila noseći svoj bol.

Ima dece Velika Hoča. Osamdesetoro od jedne do četrnaest godina. U osnovnoj školi, pedeset dvoje. I, to je nada za ovo maleno mesto u kome diše nekoliko stotina duša.

- Osipa se narod, ponajviše, kada zategne na Severu. Obuzme strepnja - slušamo priču. - Ali se nikada, tokom ovih nesrećnih godina, nije dogodilo da se u Hoči nisu rađala deca. Da domaćinske kuće nisu imale goste. Stalno neko dođe. Dođu ljudi i donesu darove. Snaže nas i hrabre.

Upravo u vreme naše posete stigli gosti iz Podgorice. Susret ispod Dečanske vinice. Manastir ovde ima osam hektara vinograda, od vina živi i oko pedeset porodica. A, vino, "u maramici možeš da ga nosiš".

Nasmejao se mladi sveštenik Milan Stojković. U Hoči nasledio legendarnog protu Milenka Dragićevića. Otišao prota u penziju posle trideset šest godina staža u Metohiji. Sveštenik Milan i njegova supruga Gordana u Hoču doveli i svoje malene sinove, Vasilija i Grigorija. Da rastu uz vinovu lozu, stariju od većine "pridošlica" koji bi da puste korenje i unište nam vekove.

Milan bio profesor Bogoslovije u Prizrenu, Gordana ekonomista.

- Nema budućnosti bez Hrista u nama - kaže mladi sveštenik. - Eto šta je ostalo od naše istorije, samo ono što je delo vere Hristove, a to su ovi manastiri.

Podne je, a odozdo, od Orahovca glas mujezina gotovo je zaljuljao maglu. Vreme molitve. Kada bi im se još uselila i u srca. Dogodi se ponekad da se glas sa munara sudari sa zvucima crkvenih zvona. Živi zvuci, živih zvona drevnih svetinja i glas mujezina ovovremenih bogomolja.

Unuci Radmile Simić ni trepnuli nisu. Aleksa, Stefan, Novak i Andrija, jedni drugom do uveta. Oni imaju pravo na detinjstvo, makar u svom, običnom dvorištu.

Ali, nijedno dvorište u Hoči nije obično. Dvorišta Hoče su i stajanka u proletnjim šetnjama nobelovca Petera Handkea. Gotovo dve decenije ovaj virtuoz reči posećuje božanski raj na metohijskoj zemlji. I, nema ko ga ovde ne poznaje i ne pamti njegove šetnje do potoka i budnu lampu dok beleži sve što voli i što ga boli u neprolaznom vremenu izolacije naroda u getu.

- Velika Hoča je mesto sa Božjim blagoslovom, ali puno nesrećnih ljudi - zapisao je Handke. - I, da bi ih razumeo, dolazim često. Volim da razgovaram i pijem vino sa ovim ljudima.

Dan se bliži kraju, a kao da je počeo. Magla se ne razilazi ni narednog jutra koje budi zebnju. Ostaju manastiri na ovdašnjem srpskom Atosu, zastali načas, u nekom za nas nepoznatom razgovoru.

POBEĐUJU VOLjA I LjUBAV

BEZ vere nema spasenja. Spasenje je u nadi i ljubavi prema čoveku. Volja i ljubav sve pobeđuju, s njima se sve prebrodi. S njima smo i ostali i opstali ovde, a verujem i u budućim vekovima. Ovde se uči kako se dostojno i uzvišeno istrajava u najtežim vremenima. I kako vaskrsava sve što je toga vredno - poručio je narodu koji ostaje, prota Milenko Dragićević, u danu odlaska u penziju.

ZEMLjA DRUGE VIZIJE SVETA

NE SEĆAM se kada sam prvi put došao u Hoču, ali, kad sam došao i kada sam video planine iza sela i nebo... I, osetivši nebo i sunce ovde, bilo je to kao zemlja druge vizije sveta. Čak i sa velikim problemima, život je ovde dobar - zapisao je Handke, beskrajno zaljubljen u Hoču i njen narod. Dve svoje prestižne nagrade (Ibzenovu i Hajneovu, obe po pedeset hiljada evra), poklonio je svojim Hočancima.