"DECO, BOLJE NAM JE U SRBIJI, TAKVA NAM JE, KAKVA NAM JE": Milunka Savić 1960. odbila da se preseli u kuću na Jelisejskim poljima u Parizu
BABU Milunku smo zvali Muma. Bila je preka, ali pravedna žena. Nije bila mnogo visoka, ali imala je neku natprirodnu snagu. Od nje su svi strahovali, pa čak i muške glave u porodici.
FOTO: Privatna arhiva
Svake godine je dolazila u rodnu Koprivnicu, u svoje Saviće. Pomagala je celom selu, odvodila seosku decu na školovanje u Beograd. Mnogo je volela nas decu, a iznad svega svoju zemlju, iako se prema njoj otadžbina nije ponela onako kako je zaslužila. FOTO: Privatna arhiva
Ovako svoja živa sećanja na očevu tetku srpsku heroinu Milunku Savić za "Novosti" prepričava Miroslav Savić (69), ugostitelj iz Trepče kod Čačka. On u svom svojevrsnom konaku, u kom posao vodi njegov sin Vladimir, pokušava da od zaborava otrgne ovu ženu, učesnicu balkanskih i Prvog svetskog rata, ratnicu koja je imala najviše odlikovanja u istoriji ratovanja u svetu.
- Volela je mesto u kome je rođena i uvek bi dolazila s jeseni u selo. Tada bi pomagala u polju. Radila je kod domaćina za nadnicu. Ona bi uzimala da radi dve vrste, recimo,kukuruza, a svi ostali po jednu. Ona završi dve dok ostali ne završe nijednu, toliko je bila veliki radnik. I još poviče na muškarce, pa ponekad i udari ako sporije rade od nje - priča nam Miroslav. - Kada se završe radovi, ona bi se vraćala u Beograd, ali je uvek vodila nekog od dece iz sela sa sobom, iako je kod kuće imala svoju ćerku Milenu i tri usvojene ćeri Milku, Zorku i Višnju. Tada bi seljaci, šta je ko mogao, slali krompir, kupus, pasulj..., kako bi imala čime da hrani decu. Iako još u nižoj osnovnoj, ja sam išao konjem da je vodim do voza. Kod nje sam čak i u dva navrata živeo u Beogradu po tri meseca, a moja sestra Dragica je bila najduže kod nje. Više je volela žensku nego mušku decu, smatrala je da muška čeljad treba da ostanu na svom ognjištu i da rade...
Za pojasom, ili u čizmi, veli nam Miroslav, uvek je Milunka nosila pištolj, pa i pod stare dane. Bila je pravična, nikome nije učinila zlo, ali kada neko drugi šta loše učini, znala je da "naplati".
Spasila ga Milunka
MEĐU brojnom decom iz sela koje je Milunka odgajila je dečak iz zaseoka Radičevići, nedaleko od njene rodne kuće. Kada ga je odškolovala, on je postao jedan od glavešina u ondašnjoj Narodnoj banci Jugoslavije. Tokom bombardovanja Beograda 1941. godine, on biva ranjen u koleno. Međutim, njemu se nakon toga gubi svaki trag, a posle rata komunisti su ga tražili, jer su smatrali da je bio umešan u nestanak kraljevog zlata iz trezora.
- Obrad se krišom vratio u svoju kuću. Njegov otac ga je punih 17 godina krio u tunelima pod zemljom. Niko o tome nije znao ništa, pa čak ni Obradova rođena braća. Jedne večeri, međutim, primeti ga brat od strica, kada je izašao da udahne vazduh. Tada je počeo da ucenjuje Obradovog oca, pa su se sukobili. Onda se otkrilo za njegovo skrivanje. Tada sam prvi put video helikopter. Došla silna vojska i milicija, hapse Obrada i odvode ga u Rašku u zatvor. Kada je to čula Milunka, iako je u to vreme vlast nije volela, ali je imala poštovanje među vojnim oficirima, uspela je da Obrada premesti u CZ u Beograd. Posle šest meseci su ga oslobodili... On je kasnije postao direktor Solane u Tuzli. Samo jednom je svratio kod mene i pozdravio me - prepričao nam je ovu neverovatnu priču Miroslav, za koju kaže da može i film po njoj da se snimi.
- Njen ujak, Vlado, rođeni brat njene majke Danice, koja se u Saviće udala iz Bojovića, jednom je doveo svoje ovce kod nas da budu preko jeseni i zime, pa bi on, kako je obećao, na proleće uzeo svoje stado, a jagnjad bi ostavio. Međutim, desi se da ujak dođe po svoje i uzme i naše ovce. Kada je to Milunka čula, zapucala je iz Beograda pravo kod njega, sa puškom. Kada je čuo da je Muma došla, on se krio, a ona je otišla i celo stado vratila u Saviće. Posle toga, on joj se više na oči nije pomaljao - priča nam Miroslav. - Kada dođe u selo, ona bi i spremala hranu za sve nas. Ali, ona to po vojnički, niti ljušti krompir, niti bilo šta... onako iz zemlje izvađeno povrće stavljala bi u kazan, i da se jede. Svi su ćutali i jeli... Posle bi jedno po jedno išlo iza kuće da povraćaju, neki ne bi ni okusili... a ona bi im pričala: "Ne znate vi šta je glad, a i gde su svi vitamini... u kori, ljudi, u zemlji...".
Kod Milunke u Beograd išao je Miroslav dok je još bio dete. Imala je, svedoči on, na Voždovcu dva odeljenja, u jednom koza da ima za decu mleka i ugalj da se ogreju, a u drugom soba sa krevetima i šporet. Mučila se da othrani i svoju i tuđu decu. Neki su zahvaljujući njoj postali učeni ljudi, drugi su otišli u Francusku da žive... Svi su je napustili, nije je volela posleratna komunistička vlast, a ona je na kraju ostala sama, samo uz usvojenu ćerku Zorku. Tek kasnije je od Grada Beograda, dok je gradonačelnik bio Branko Pešić, dobila stan.
Bio sam prvi razred osmoletke kada je Milunka sazvala sastanak u Savićima. Svi posedali, čekaju šta će nam saopštiti. Ona veli da je od francuskih vlasti dobila ponudu da sa svojom familijom i decom koju bi povela, dođe u Francusku. Dobila bi kuću u Jelisejskim poljima, a mi deca bismo imali guvernantu. Pita nas šta ćemo da radimo. Svi ćute... Onda ona povika: "Ma, nismo mi deco za to tamo visoko društvo, bolje nam je u Srbiji, pa kakva nam je, takva nam je!" - seća se ovog događaja Miroslav.
FOTO: Privatna arhiva
Tamo su je dočekali kao pravu heroinu, primila je Orden Legije časti... Okupili se oko nje, pričala nam je kasnije Muma, vojne starešine, gledaju je kao u čudu. Pitali su je, pošto je bila poznata bombašica, kako je tako daleko mogla da baci bombu, neki su govorili čak do 80, 90 metara na neprijateljske linije. Ona skoči, pa, iako je tada već bila u godinama, uzme sa stola bocu punu konjaka, pa baci... Svi gledaju u flašu koja je letela sigurno više od 50 metara... Aplaudirali su joj dugo, cenili i poštovali - priča nam Miroslav. - E, takvo poštovanje je trebalo da ima i ovde, u svojoj zemlji..., za koju se borila i više puta bila ranjavana, svojim očima sam video njene izrešetane noge i grudi od gelera...
On u svom konaku, uz samu Ibarsku magistralu, zato, kako kaže, čuva sećanje na srpsku Jovanku Orleanku. Izradio je u prirodnoj veličini statuu sa njenim likom, na sve strane okačio Milunkine fotografije sa fronta.
- Želim da se ona nikada ne zaboravi, jer ona je srpsko blago... - zaključi Miroslav našu priču o srpskoj heroini.