JOŠ U NAMA ŽIVI KULT KARAĐORĐA: Intervju - Radomir Uljarević pesnik i izdavač

U razgovoru za "Novosti" kaže da nosi osećaj začuđenosti i sumnje da li je uopšte dostojan tako visoke počasti. Na konstataciju da, kao i Vidovdan, i Sretenje Gospodnje ima posebno mesto u srpskoj istoriji, a na ocenu da je ušao u red značajnih Srba koji se kite ovim odličjem, kaže: - Praznici koje pominjete, i Vidovdan i Sretenje, ponajviše se slave u Crnoj Gori i na Kosovu. Pominjete značajne Srbe odlikovane Sretenjskim ordenom - čini mi veliku čast da primim orden, i činjenica da su u prošlim godinama među odlikovanim tako dragocene ličnosti, pred čijom umetnošću se klanjamo: Kusturica, Kovačević, Handke...

Biti Srbin u Crnoj Gori donedavno nije bilo baš isplativo u vreme bivšeg režima.

- Biti Srbin nije bilo isplativo, ni ovde ni tamo, niti igde na svetu. Ni ranije ni kasnije. I neće ni biti. I niko nije bio Srbin ko je imao u vidu taj kriterij isplativosti. Srbin je onaj ko se tako oseća, ali postoje i Srbi koji se tako ne osećaju. U tome je crnogorska posebnost. I sistem za koji kažete da je otišao - nije otišao, a put koji je, kako kažete, taj sistem krojio, skrojen je po meri Sekule Drljevića. Važno je da je taj sistem nekim Božjim čudom zaustavljen u nameri da iz Crne Gore fizički isključi srpski narod. Taj narod je već bio dobio ulogu žrtve u nekoj ovdašnjoj oluji ili ovdašnjem majdanu, i to je rečeno sa najviših adresa.

Koliko su danas ljudi u Crnoj Gori svesni značaja ovog praznika?

- Važnosti ovog praznika svesni su svi Srbi ma gde živeli. I ne samo Srbi. Koliko god se oni koji prekrajaju istoriju trudili, Sretenje sva ta nepočinstva resetuje, i obnavlja kulturu sećanja. Sećajući se Sretenja, Srbi se sećaju sami sebe.

Gde je danas Karađorđe u životu Crne Gore?

- Srpska crkva i srpski narod stvorili su Crnu Goru - to je u osnovi crnogorske države, i neupitna je državotvornost srpskog naroda, nezavisno od toga što se on bio opredelio da živi u zajednici sa Srbijom. Nažalost, postalo je uobičajeno da ljudi na Crnu Goru gledaju kroz prizmu propagandnih mehanizama, sada već bivše vlasti, koja se odricala i Karađorđa, i samog Njegoša, ali Njegošev kult i kult vožda Karađorđa ovde je, kao i ranije, i te kako živ. Istina, neki vlastodršci su prepravljali spomenike svojih predaka da bi im posmrtno oduzeli odlikovanja - Karađorđevu zvezdu i Obilića medalju, ali to su ipak ekstremisti kakvih ima svugde i uvek.

Koliko su danas blizu ili daleko Crna Gora i Srbija?

- Veoma blizu, tu - preko praga. Te dve države sa Republikom Srpskom čine jedinstven kulturni prostor, to su države utemeljene na Kosovskom mitu, a u njegoševskom duhu, u duhu srpskog jezika, ujedinjene u korenu, u znaku odabira carstva nebeskog (da ili ćeš carstvu nebeskome!). Tom narodnom pesmom Vuk otvara srpsku-ho - mersku epopeju, ali bukvalno čitanje čini krajnje banalnom ovu mataforu, pojmljivu samo u ključu žrtve. Ta pesma jasno ukazuje da je najveći traged - čitav jedan narod!

Ove godine navršava se dvadeset godina od odbrane srpskog jezika u Crnoj Gori.

- Nije bilo nikakve odbrane jezika, jer jezik je napadnut na način da taj napad ne potrebuje i odbranu, jer taj proces je sam sebe pojeo, ti novi jezici su trajali koliko mački muž, to su bili projekti prvobitne akumulacije kapitala, jer raspadao se jedan sistem, i to je bilo vreme za pravu pljačku bez rizika od kazne. Najbolja odbrana srpskog jezika bio je pokušaj pravljenja novog, na način što bi se deformisao srpski jezik, ali ta deformacija je samo proizvela lakrdiju... U tom nedobu su se setili da su i svetinje stvorene za pljačku, i sa materijalnih dobara su prešli na pljačku jezika, i duhovnih vrednosti. I, u narodu se tako kaže, pobili su se na nos.

Kad smo već kod deformacije jezika, kudikamo je opasniji novogovor, takozvani jezik rodne ravnopravnosti, koji se nameće dekretom, i u Crnoj Gori i u Srbiji.

- Ispada da oni koji nisu za uvođenje tog rodnog jezika, nisu za ravnopravnost polova, to dvoje treba razlikovati. Veliko čudo je da su oni koji su ustali u odbranu srpskog jezika, zastali na ovoj krivini iza koje se krije prava opasnost! Popis će, verujem, pokazati da više od polovine stanovništva u Crnoj Gori govori srpskim jezikom. Ali pored sveg razuma, i pored svih argumenata, plašim se da će manjinski jezik i dalje biti zvanični, a većinski će i dalje biti prokazan, i dalje sistematski proganjan.

A Kosovo? Bivša vlast odrekla se svete srpske zemlje.

- Za Crnu Goru i Crnogorce Kosovo je svetinja, i onaj litijski poklič - ne damo svetinje znači isto što i - ne damo Kosovo, ko to nije razumeo neće razumeti šta su značile litije - kao što je mitropolit crnogorski čuvar pećkog trona, tako je i Crna Gora čuvar Kosovskog zaveta. To je Njegoševo zaveštanje. Vlast se odista odricala Kosova, ali to niko ozbiljan ne uzima za ozbiljno, pa ni oni koji ga se deklarativno odriču, čim pođu kući, iza ćoška recituju: "Oj, Kosovo grdno sudilište..." Usudio bih se reći da u srpskom narodu ima jedan procenat onih koji žele da promene identitet, odričući se onoga što jesu, i što su bili... To je kao kad se neko odriče hleba. Ima priča o tome da su se neki odricali i vazduha, i zaklinjali se da neće disati. I izdržali su gotovo čitav minut. A Kosovo je hleb i vazduh (Vas duh), i Crna Gora bez Kosova, to je kao telo bez duše. I, prema tome, Crna Gora nije napuštala Kosovo, bolje je pitanje kad će se vratiti sebi oni koji su ga se odricali... ali ova pitanja su u nadležnosti mitropolita Petra Drugog, on je kao tragični junak kosovske misli pokazao da kosovska misao znači - vaskrsenje. On jeste tragični junak, ali kosovska misao nije tragična, ona je sasvim suprotno - radosna, obnoviteljska, voskresavajuća... Oni koji se odriču Kosova, odriču se Njegoša, odriču se klasične Crne Gore, odriču se sebe, svojih predaka, i time svoje potomke predaju onom prokletstvu, koje se bori protiv srpske crkve, a ta borba je svaki put u istoriji završila voskresenjem kosovske misli.„