SLIČAJ KIDNAPOVANJA JAPANACA: Severnokorejski agenti su otimali ljude kako bi ih koristili za tajni rat

15. novembar 1977, Nigata, Japan:

Sunce je već zalazilo te prohladne novembarske večeri kad je Megumi Jokota odlazila sa poslednjeg časa badmintona.

Ledeni vetrovi ohladili su ribarsku luku u Nigati, a sivo more hučalo je na njenim obodima.

Svetla njenog doma bila su udaljena sedam minuta hoda.

Megumi (13), sa torbom za knjige i reketom za badminton, oprostila se od dve prijateljice na dvestotinak metara od ulaznih vrata roditeljskog doma.

Ali nikad nije stigla do njih.

Prošlo je šest sati, pa sedam, i kako se njena ćerka uporno nije pojavljivala u tihoj ulici, Saki Jokota je počela da paniči.

Požurila je do fiskulturne sale u srednjoj školi Jori, očekujući da će je sresti usput.

- Otišle su odavno - rekao je noćni čuvar škole.

Policija, psi tragači, baterijske lampe čiji snopovi šaraju kroz noć.

Pročešljali su obližnju borovu šumu dozivajući Megumi.

Saki je požurila niz put do plaže, mahnito proveravajući svaka kola parkirana u blizini.

Imalo je smisla potražiti je na obali.

Ali možda je nešto jače i neopipljivije nagonilo majku do ivice vode te noći.

Na pučini Japanskog mora, izvan Sakinog vidokruga, gliser kojim su upravljali severnokorejski agenti išao je velikom brzinom ka Korejskom poluostrvu sa prestravljenom školarkom zaključanom u potpalublju.

Za sobom nisu ostavili nikakvog traga, niti jednog svedoka.

Zločin je bio toliko drzak i bizaran da je malo ljudi uopšte moglo da ga zamisli, a kamoli reši.

Ali tokom godina, postalo je očigledno da Megumi nije bila jedina žrtva.

Japanska vlada tvrdi da su od 1977. do najmanje 1983. godine, severnokorejski agenti oteli 17 japanskih državljana.

Neki analitičari smatraju da bi ta brojka mogla da bude i više od 100.

U godini nakon Meguminog nestanka, policija je organizovala 3.000 policijskih smena u potragu za njom.

Jedinica za otmice uselila se u kuću Jokotinih.

Morem su krstarili patrolni čamci.

Istraga, izluđujuće, nije proizvela nikakav rezultat.

Megumin otac Šigeru šetao je po peščanoj plaži svakog jutra.

Noću je plakao u kupatilu.

Saki je plakala kad je bila sama, nadajući se da je Megumina braća, devetogodišnji blizanci, neće čuti.

Severnokorejski špijun koji je prebegao u Južnu Koreju 1993. godine pričao je u detalje vlastima u Seulu o otetoj Japanki koja je odgovarala njenom opisu.

- Sećam je se vrlo živo - rekao je An Mjon-Džin.

"Bio sam mlad, a ona je bila prelepa."

Rekao je da mu je jedan od njenih otmičara - viši šef špijuna - ispričao njenu priču 1988. godine:

Otmica je bila neplanirana brljotina, rekao je on.

Niko nije nameravao da otme dete.

Dva agenta koja su završila misiju i Nigati čekali su na plaži da ih pokupi gliser, kad su shvatili da su primećeni sa druma.

Plašeći se da će biti otkriveni, ščepali su figuru u tami.

Megumi je bila visoka za svoje godine, a u mraku nisu mogli da vide da se radi o detetu.

Mračni peščani sat okrenuo se za porodicu Jokota.

Oni su godinama samo pokušavali naprosto da istrpe rupu koja je nastala.

Ali nestala Megumi bila je živa.

Agenti koji su je oteli bili su prekoreni zbog loše procene.

Bila je premlada; kakvu su korist imali od devojčice?

Megumi je plakala za majkom i odbijala da jede, izluđujući državne staratelje.

Da bi je utešili, obećali su da će joj, ako bude predano radila i naučila tečno korejski, dopustiti da ide kući.

Bila je to laž da bi se obmanulo očajno dete.

Njeni tamničari nisu imali takvu nameru.

Umesto toga, Severna Koreja će naterati Megumi da radi kao instruktorka za špijune, učeći ih japanskom jeziku i ponašanju u elitnoj špijunskoj školi.

Oteti stranci nisu bili korisni samo kao predavači.

Mogli su i sami da budu špijuni ili bi Pjongjang mogao da preuzme njihove identitete za lažne pasoše.

Mogli bi da se venčaju za druge strance (što je u Severnoj Koreji zabranjeno), pa da onda i njihova deca služe režimu.

Japanske plaže bile su prepune običnih ljudi, savršenih za otimanje, koji nisu imali nikakve šanse protiv izuzetno obučenih agenata.

Sedmog januara 1980. godine, japanski list Sankei Šimbun objavio je vest na naslovnoj strani: "Tri para u izlasku misteriozno iščezla na obalama Fukija, Nigate i Kagošime - je li upletena strana obaveštajna služba?".

Ali trebalo je da se pojavi osuđivana teroristkinja da bi potvrdila vezu sa Severnom Korejom.

Kim Hjun Hui ubila je 115 ljudi pomogavši da se prokrijumčari bomba u južnokorejski putnički avion 1987. godine.

Iščekujući smrtnu kaznu u Seulu, svedočila je da je bila severnokorejski agentkinja koja je postupala po naređenju države.

Rekla je da je naučila japanski jezik i ponašanje kako bi mogla da radi na tajnom zadatku.

Njena učiteljica, ispričala je, bila je oteta Japanka sa kojom je živela skoro dve godine.

Svedočanstvo je bilo ubedljivo. Ali japanska vlada nije želela zvanično da potvrdi da Severna Koreja otima ljude.

Dve zemlje imale su dug istorijat neprijateljstava i nepostojeće diplomatske odnose.

Bilo je lakše ignorisati dokaze.

Kad su japanski pregovarači pokušali da pokrenu ovu temu privatno, Severna Koreja je besno negirala da postoje bilo kakvi oteti ljudi i prekinula pregovore.

Bila je 1997. - tačno 20 godina od Meguming nestanka - kad je Pjongjang konačno pristao na istragu.

21. januar 1997.

- Imamo informaciju da je vaša ćerka živa u Severnoj Koreji.

Šigeru je bio zapanjen.

Japanski zvaničnik po imenu Tatsukiči Hjomoto, lični sekretar skupštinskog poslanika, iznebuha je kontaktirao porodicu Jokota.

Istraživao je otmice koje je sprovodio Pjongjang poslednjih deset godina i želeo je da se sretne s njima što je pre moguće.

Pored ozbiljnog šoka, u srca porodice vratila se ludačka nada.

Vlada je verovala da je Megumi živa.

I zato je pitanje koje se odmah postavljalo bilo: kako da je vratimo?

Porodica Jokota izašla je u javnost sa pričom o otmici.

Plašili su se da bi Severna Koreja mogla da ubije Megumi da prikrije sve što se desilo, ali njen otac je tvrdio da će se slučaj tretirati kao rekla-kazala ukoliko se ne objavi i njeno ime. Morali su da rašire vest po Japanu i preklinju državu da pomogne.

Porodica se pojavila u udarnom terminu na televiziji.

U parlamentu su se postavljala pitanja.

U maju je vlada javno potvrdila da Megumi nije izolovani slučaj: bilo je još ljudi kao što su porodica Jokota, koji pate za otetim ćerkama, sinovima, sestrama, braćom i majkama.

Sedam ovih porodica formiralo je grupu za podršku da bi zahtevale oslobađanje najmilijih: Udruženje porodica žrtava koje je otela Severna Koreja.

Razgovarali su nadugačko, sakupljajući na jednom mestu ono malo što su znali.

Otmice su delovale oportunistički, ali uskoro su se pojavili obrasci.

Većina žrtava bili su ljubavnici u dvadesetim.

Plaže širom Japana sada su postale mesta zločina.

Dvanaestog avgusta 1978. godine, devet meseci nakon što je nestala Megumi, 24-godišnji službenica Rumiko Masumoto išla je da gleda zalazak sunca sa dečkom Šiuičijem Išikavom (23) na plaži u prefekturi Kagošima.

Samo dan ranije, stidljivo je za večerom saopštila porodici za njihovu vezu.

Njihova kola pronađena su zaključana na licu mesta, sa Rumikoinim novčanikom i sunčanim naočarima na suvozačevom sedištu.

I njen foto-aparat bio je tamo - pun fotografija koje je par napravio tog dana kad su nestali.

Policija je pronašla jednu od Šuičijevih sandala nedaleko od ivice mora.

Svaka otmica bila je posebna lična tragedija.

Štampa i javnost nisu uvek bili saosećajni.

Novinski izveštaji su otmice nazivali "navodnim".

Nekoliko japanskih političara smatralo je da su te tvrdnje južnokorejske dezinformacije koje su se širile da bi se diskreditovala Severna Koreja.

Ali kako su porodice pokretale peticije, često boravile u etru i lobirale kod vlade, istina je počela da dobija na težini poput zakotrljane grudve.

Pet godina kasnije, u Severnoj Koreji, ona će se zaustaviti pred stopalima samog Kim Džong Ila.

17. septembar 2002.

- Kao domaćin, izražavam žaljenje što smo naterali premijera Japana da dođe u Pjongjang tako rano ujutro - rekao je severnokorejski lider.

Ali bes njegovog sagovornika nije imao nikakve veze sa vremenom.

Premijer Juničiro Koizumi doleteo je da bi razgovarao o normalizaciji odnosa Japana i Severne Koreje, u nadi da će ovaj korak popraviti pad njegove podrške u javnosti.

Umesto toga, ušetao je pravo u diplomatsku zamku.

Posle brutalne epidemije gladi iz devedesetih za koju se smatra da je ubila dva miliona stanovnika Severne Koreje, Kim Džong Il želeo je ispomoć u hrani i investicijama, kao i izvinjenje Japana za 35 godina kolonizacije Koreje.

Japan je želeo - i odbio da nastavi dalje razgovore bez toga - detalje o svakom građaninu kog su oteli špijuni Pjongjanga.

Pola sata pre istorijskog sastanka, pojavio se spisak sa imenima: Severna Koreja je priznala da je otela 13 državljana Japana.

Ali tvrdilo se da je samo petoro njih živo.

Uzroci smrti navedeni za preostalih osam bili su davljenje, gušenje od izduvnih gasova pokvarene peći na ugalj, srčani udar žene stare 27 godina i dve saobraćajne nesreće u zemlji u kojoj su privatni građani retko posedovali automobile.

Pjongjang je tvrdio da ne može da obezbedi njihove posmrtne ostatke, jer su skoro sve njihove grobove odnele poplave.

Koizumi je bio zaprepašćen.

- Krajnje sam uznemiren informacijama koje sam dobio - rekao je on Kim Džong Ilu, "i kao premijer, koji je, kad se sve sabere i oduzme, odgovoran za interese i bezbednost japanskog naroda, moram da uložim energičan protest.

- Ne mogu da zamislim kako će preostali članovi porodica da podnesu ove vesti?

Kim je ćutke slušao, hvatajući beleške u rokovnik, a potom upitao: "Možemo li sada da napravimo pauzu?".

Dok su u predsoblju raspravljali o škripcu u kom su se našli, zamenik portparola kabineta Šinzo Abe - koji će postati japanski premijer sa najdužim mandatom u istoriji - zatražio je od Koizumija da ne potpisuje deklaraciju kojom se obavezuje na normalizaciju pregovora ukoliko se Pjongjang formalno ne izvini za otmice.

Kad su se delegati ponovo sastali, Kim je uzeo rokovnik i krenuo da čita: "Temeljno smo istražili ovo pitanje, uključujući preispitivanje uloge naše vlade u svemu.

- Decenije neprijateljskih odnosa između naše dve nacije dovele su do okolnosti u kojima je moglo da dođe do ovakvog incidenta. Bio je to, uprkos tome, nečuven incident.

- Objasnili su mi da su do ovog incidenta dovele organizacije za specijalne misije iz sedamdesetih i osamdesetih, slepo motivisane patriotizmom i zabludelim heroizmom.

- Čim mi je skrenuta pažnja na njihove planove i dela, odgovorni su kažnjeni.

"Ovako nešto se više nikad neće ponoviti."

Diktator iz Pjongjanga rekao je da je namera otmica bila da špijunima obezbedi rođene Japance kao nastavnike i lažne identitete za misije u Južnoj Koreji.

Neke žrtve su otete sa plaža, da - ali su druge namamljivane sa studija ili putovanja po Evropi.

Govorio je o Megumi, najmlađoj imenovanoj otetoj osobi u mnogo godina, rekavši da se njenim otmičarima sudilo i da su proglašeni krivima 1998. godine.

Jedan je pogubljen, dok je drugi umro tokom služenja 15-godišnje kazne, rekao je on.

- Želeo bih da iskoristim ovu priliku da se izravno izvinim za neprihvatljivo ponašanje ovih ljudi. Neću dozvoliti da se to ponovi.

Koizumi je potpisao Deklaraciju iz Pjongjanga.

Petoro živih, osmoro proglašeno mrtvima.

U Japanu, u jednom tokijskom pansionu u vlasništvu Ministarstva spoljnih poslova, porodice otetih nestrpljivo su čekale novosti.

Megumini roditelji seli su sa zamenikom ministra spoljnih poslova Šigeom Uetakeom.

On je uzeo vazduh.

"Sa žaljenjem moram da vas obavestim…".

Severna Koreja tvrdila je da se Megumi Jokota obesila u borovoj šumi 13. aprila 1994. godine, u krugu mentalne bolnice iz Pjongjanga u kojoj se lečila od depresije.

To je njen drugi datum smrti.

Severna Koreja je isprva tvrdila da je umrla 13. marta 1993. godine, pre nego što je ispravila tu grešku.

Kao dokaz, Pjongjang je priložio nešto za šta je tvrdio da je bolnička "smrtovnica".

Bio je to obrazac sa rečima "Registar pacijentovog ulaska i izlaska iz bolnice" koje su se nalazile odštampane pozadi.

Ali reči "ulazak i izlazak iz bolnice" bile su prekrižene nekoliko puta, a reč "smrt" bila je ispisana preko njih.

Japan je rekao Severnoj Koreji da joj je taj dokument izuzetno sumnjiv.

Još jedna oteta Japanka, Fuke Čimura, kasnije je rekla da se Megumi uselila u stan do njenog i stana njenog muža u Severnoj Koreji u junu 1994. godine, dva meseca posle Megumine navodne smrti, i da je živela tamo nekoliko meseci.

Porodica Jokota ne veruje da se Megumi ubila.

Ipak, Saki detalje zvanične priče Pjongjanga smatra jezivim.

- U Nigati smo imali borove šume - rekla je ona Vašington postu 2002. godine.

- Sigurna sam da su joj nedostajale. Sigurna sam da je bila veoma usamljena. Za trenutak sam poverovala da je možda toliko žudela za nama a nije mogla da se vrati, da je u trenutku oduzela sebi život."

- Zaplakala sam. Ali već sledećeg trenutka sam rekla sebi, ne, to nije moglo da se desi. Ne želim da se tako nešto desilo. Ne želim da je morala da prođe kroz tako nešto.

Dve godine popošto je proglasio Megumi mrtvom, Pjongjang je predao ono za šta je tvrdio da je njen pepeo.

Stigao je na 27. godišnjicu njene otmice.

Njeni roditelji su sačuvali pupčanu vrpcu sa njenog rođenja - japanski običaj - i izvršena je analiza DNK.

Uzorci se nisu poklapali.

Naučnik koji je testirao pepeo kasnije će reći da je mogao da bude kontaminiran, zbog čega su rezultati nepotpuni.

Ali Severna Koreja je već imala istorijat slanja sumnjivih ostataka.

Već je poslala kosti za koje je tvrdila da pripadaju otetom Kaoruu Matsukiju, čoveku za koga je tvrdila da je umro u 42. godini.

Među njima je bio i fragment vilične kosti za koji je zubarski ekspert rekao da pripada ženi u šezdesetim.

15. oktobra 2002. godine, petoro otetih za koje je Severna Koreja tvrdila da su živi sleteli su na tokijski aerodrom Haneda.

Izašli su iz aviona i bili dočekani japanskim zastavama i priručnim transparentima sa natpisom: "Dobro došli kući".

Plakali su na pisti u rukama svoje porodice.

Pjongjang je dozvolio da njih pet poseti Japan na nedelju do 10 dana.

Oni više nikada neće kročiti u Severnu Koreju.

(Bi-Bi-Si)