MAS UPOZORIO BUNDESTAG: Gurate Kinu i Rusiju u zagrljaj, stvarate najveći vojno-ekonomski savez!

„Treba da budete potpuno svesni kuda to vodi u geostrateškom smislu“, ukazao je i Bundestagu i čitavom Zapadu. „Rusiju i Kinu gurate u zagrljaj, i time stvarate najveći ekonomski i vojni savez na svetu.“

Ne mislim da ovo treba da bude strategija Zapada, dodao je Mas, i izjasnio se bez mnogo diplomatskog uvijanja: „Protivim se rušenju mostova s Rusijom.“

UPOZORENjE SERGEJA LAVROVA

Problem Hajka Masa, i ne samo njegov, sastoji se, međutim, u tome što ovakav, inače začuđujuće razuman stav da je s Rusijom i Kinom potrebna saradnja a ne samo konfrontacija, na Zapadu više predstavlja izuzetak nego pravilo. A pojavljuje se i dodatni problem, utoliko što se sve više čini da je isteklo vreme za uspostavljanje saradnje na onim osnovama koje je odredio Zapad. Rusija i Kina, naime, kao da su odlučile da je nastupio trenutak da kažu da im je dosta.

„Ako želiš mir, pripremaj se za rat“, poručio je ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov povodom sve glasnijih poziva za uvođenje novih sankcija Rusiji, ovog puta zbog Alekseja Navaljnog, tog kukavičjeg jajeta koje je Zapad pokušao da joj podmetne na očigled čitavog sveta. „Spremni smo za prekid odnosa sa Evropskom unijom“, ukazao je ministar koji svoju reputaciju nije izgradio na praznim pretnjama, i objasnio da će to biti učinjeno „u slučaju da primetimo, kao što smo to mogli da vidimo u više navrata ranije, da se pripremaju sankcije koje bi stvorile rizik za našu ekonomiju.“

KINESKI ODGOVOR

A na drugom kraju Evroazije, istovremeno, kineske vlasti donele su odluku o zabrani emitovanja britanskog Bi-bi-sija zbog njegovih lažnih vesti o Sinkjangu, Hongkongu, kovidu-19..., uostalom, o svim onim pitanjima na kojima je ova mreža insistirala, neobičnom igrom slučaja, uvek kada je britanska vlada imala potrebu za baš takvom vrstom izveštavanja.

Dominiku Rabu, šefu diplomatije Ujedinjenog Kraljevstva, nije preostalo ništa drugo nego da nemoćno konstatuje kako je reč o „neprihvatljivom ugrožavanju medijskih sloboda“; uzgred budi rečeno, poprilično bestidna opaska, imajući u vidu da Ujedinjeno Kraljevstvo i dalje u zatvoru drži osnivača „Vikiliksa“ Džulijana Asanža.

I samo su malobrojni uočili da je kineska zabrana za Bi-Bi-Si zapravo usledila nedelju dana nakon što je Britanija zabranila kineski informativni kanal Ce-Ge-Te-En. Eto još jednog znaka da je napokon počela da se uspostavlja nova realnost, u kojoj se Istok više ne usteže da Zapadu uzvrati istom merom. A za to i te kako ima mogućnosti, koje su do te mere postale očigledne da je čak i na Zapadu, okovanom iluzijama o svojoj moći, počela da sazreva svest o tome.

STRATEŠKA NEDOUMICA

„Pogrešno se smatra da je Rusija sila u opadanju“, ukazuje, tako, Majkl Mekfol, ambasador SAD u Moskvi u vreme Baraka Obame, u tekstu u „Forin afersu“ u kome, bez mnogo originalnosti, istražuje „kako obuzdati Putinovu Rusiju“. I priznaje da ona ima „znatno veću vojnu, ekonomsku i ideološku moć nego što većina Amerikanaca shvata“; počev od činjenice da je postala 6. ekonomija sveta po BDP-u izračunatom u odnosu na paritet kupovne moći, a o ruskom nuklearnom arsenalu da se i ne govori.

Dok je, u pogledu Kine, najrečitija prognoza koju je u „Fajnenšel tajmsu“ izneo milijarder i šef najvećeg hedž fonda na svetu Rej Delio, najavljujući „epohalnu promenu u globalnoj ekonomiji“. Samo je pitanje trenutka, rekao je, kada će „Kina kao svetski finansijski centar postati rival Njujorku i Londonu“.

I dok je samopouzdanje Rusije i Kine, zasnovano pritom na realnim osnovama, sve vidljivije, i dok Amerika Džozefa Bajdena pokušava da pronađe načine da ih obuzda iako to nije uspela ni kada je odnos snaga za nju bio mnogo povoljniji, Evropska unija ostaje zaglavljena u svojoj hroničnoj strateškoj nedoumici između sopstvenog i tuđeg interesa. A kako kaže Žozep Borelj, njen visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost, „izbor koji učinimo odrediće međunarodnu dinamiku snaga u ovom veku: da li će se EU kretati ka kooperativnijem, ili polarizovanijem modelu u odnosima s Rusijom“.

Ovo, razume se, pod uslovom da Evropska unija uopšte bude sposobna za takvu vrstu odluke. Jer briselski portal „Politiko“ ocenjuje da je „spoljna politika Evropske unije preminula u Moskvi“ prilikom Borelove posete; dok će istim povodom nemački „Špigl“ ustvrditi da je samo „iskazala svoju impotenciju“.

NEMAČKI PRAGMATIZAM

Između poziva na zaoštravanje odnosa s Rusijom i Kinom, i svesti o pogubnosti takve politike, šta će Evropska unija učiniti? Zašto su Moskva i Peking odlučili da je vreme za otresitiji odgovor Zapadu? I šta tim povodom Zapad uopšte može da učini?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili nekadašnji dopisnik „Politike“ iz Berlina Miroslav Stojanović i Đuro Bilbija, urednik portala „Fakti“ i dugogodišnji dopisnik „Večernjih novosti“ iz Moskve.

Masovo protivljenje pokušajima Zapada da izoluje Rusiju i Kinu je „utoliko zanimljivije“, ukazuje Miroslav Stojanović, „što ministar inostranih poslova Nemačke važi za jednu vrstu jastreba u odnosu prema Rusiji, zbog čega je doživljavao kritike i unutar svoje Socijaldemokratske partije“.

„Mas je do sada zagovarao politiku sankcija i ova izjava predstavlja svojevrsni zaokret, u pokušaju Nemačke da pronađe svoju poziciju u promenjenim okolnostima na međunarodnoj sceni, u sklopu kojih se više ne može ići direktno ni protiv Rusije ni protiv Kine“, objašnjava Stojanović i dodaje da iz istih razloga i Armin Lašet, novi lider CDU-a i mogući naslednik Angele Merkel na mestu kancelara, „pokušava da pomiri atlantističko krilo svoje stranke s realnim interesima zemlje, zbog čega ga i optužuju da je mekan prema Rusiji“.

Ovakvu poziciju ponajbolje ilustruje Lašetov pokušaj da se opravda zbog izgradnje „Severnog toka 2“. On je nedavno, opisujući sebe kao „realpolitičara“ koji se rukovodi i vrednostima i interesima, rekao: „Završili smo s kopanjem crnog uglja, u procesu smo zaustavljanja rudarenja lignita, i gasimo nuklearnu energiju 2022. godine. U tranzicionom periodu biće nam potreban gas koji se proizvodi izvan Nemačke. Potrebno je da budemo garanti geopolitičkih interesa Ukrajine, i potreban nam je 'Severni tok 2', projekat privatnog sektora, kako bismo obezbedili snabdevanje energentima.“

„I kroz Masa i kroz Lašeta progovaraju nemački pragmatizam i nemački interes“, komentariše Đuro Bilbija. „A nesporna je činjenica da alternative ruskom gasu ili ne postoje, ili su preskupe, tako da u tom pogledu Nemačka i nema izbora jer su njenoj privredi energenti neophodni.“

ANTIUNIJSKI PROJEKAT

Upravo zbog tih realnih potreba nemačke privrede Bilbija očekuje da će „idućeg ponedeljka, kada će EU šefovi diplomatije razgovarati o eventualnim sankcijama Rusiji, biti mnogo kolebanja. Jer, Rusija tu nema mnogo šta da izgubi, ali EU i te kako ima.“

„I ponovo će se videti“, nadovezuje se Miroslav Stojanović, „da Evropska unija nije u stanju da formuliše zajedničku spoljnu politiku zbog oprečnih interesa svojih članica. To se, uostalom, jako dobro vidi i povodom 'Severnog toka 2', na čijoj izgradnji Nemačka insistira.“ Zbog čega je, kako prenosi briselski portal „Politiko“, poljski premijer Mateuš Moravjecki optužuje da „radi iz leđa Evropske unije“. „Severni tok 2“ on naziva „antiunijskim projektom“, i kaže: „Vreme je da ga zaustavimo.“

„Ali takav scenario je nezamisliv“, uveren je Stojanović.

NEMA VIŠE UZMICANjA

Pre svega zato što bi štetu naneo samoj Evropskoj uniji, a ne Rusiji. Koja, kako piše „Špigl“, pokazuje sve manje volje za trpljenje. U Moskvi je naime, prenosi nemački nedeljnik, Žozep Borelj „želeo da utvrdi da li su Rusi i dalje zainteresovani za dobre odnose. Odgovor je bio jasan: Ne, oni nisu zainteresovani.“

„Zapad, nažalost, priznaje samo pozicije sile i moći i prema tome se ravna, i Rusija je s tih pozicija i počela da nastupa. Rusija im je poručila – gospodo, s nama više tako nećete razgovarati. I upravo je to bila poruka koju je i Žozep Borelj nedavno dobio u Moskvi kada je pokušao da ultimativno zahteva puštanje Alekseja Navaljnog iz zatvora,“ napominje Bilbija. „Rusija je sazrela za jednu oštriju i ozbiljniju igru. Nema više uzmicanja. Poznati politikolog Sergej Karaganov je nedavno ukazao na to, rekavši da je Rusija pobedila i Hitlera i Napoleona, a sadašnji protivnici su u odnosu na njih – Pigmeji. A dodatni razlog za samopouzdanje nalazi se u tome što Rusija više nije siromašna, naprotiv, na nivou pojedinca, ovo je najprosperitetniji period u dugom nizu godina. Zato Karaganov i naglašava da Zapad ide ka svom istorijskom zalasku, dok naše vreme tek dolazi; i baš zato je danas i nepotrebno i pogrešno držati se defanzivne strategije.“

Isti rast samopouzdanja na međunarodnoj pozornici vidljiv je i u slučaju Kine koja je, primera radi, ukazuje Miroslav Stojanović, godinama strpljivo gradila partnerstva da bi na kraju, prošle godine, u trgovinski sporazum na čijem je čelu (RCEP – Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo) uvukla i američke saveznike kao što su Japan, Australija, Novi Zeland...

„Kako se ekonomsko težište sveta bude pomeralo prema Istoku, za njim će i političko“, kaže Miroslav Stojanović, i zaključuje: „U toku je veliko preslaganje uloga na svetskoj sceni. Opadanje američke imperije propraćeno je usponom Rusije i Kine, centri moći se pomeraju, a u tom pomeranju Evropa ne uspeva da se snađe. I zato će, bez obzira na svoju ekonomsku snagu, verovatno ostati na gubitničkoj strani velikog procesa kome prisustvujemo.“

rs.sputniknews.com