ŠTA SOROŠ I BILT NUDE BAJDENU? Ovo su glavne tačke novog dogovora

Ima među inicijatorima i bivših predsednika, premijera i šefova diplomatija evropskih zemalja, ima i „zaboravljenih asova“, i pojedinaca za koje je teško setiti se „čemu služe“. Zanimljiv je kako zbog sadržine, tako i zbog činjenice da se radi o prvom „papiru“ nakon američkih predsedničkih izbora kojim se predlaže konkretan akcioni plan za obnavljanje transatlantskog partnerstva.

Dokument sadrži šest tačaka i ambiciozniji je nego što se na prvi pogled čini. Insistira se ne samo na nužnom obnavljanju veza između SAD i EU, već i na totalnoj „transformaciji odnosa“. Šta EU treba da ponudi Bajdenovoj administraciji kako bi se napravio „novi dogovor“?

Šta nudi novi dogovor

Prvo, saradnju u procesu reforme Svetske trgovinske organizacije, uz nastavak trilateralne komunikacije koja uključuje i Japan. Trampov unilateralizam uticao je na suštinsko slabljenje međunarodnih organizacija, što EU ne odgovara.

Drugo, zajednički nastup u implementaciji ekološki prihvatljive „zelene politike“, uz formiranje svojevrsne „nisko–karbonske trgovinske zone“. Emitovanje ugljen–dioksida preko ustanovljenih graničnih vrednosti bilo bi oporezovano, a širenje ovakvih normativa u svetu neizostavno (tu se posledično javlja i nova uloga STO, jer dekarbonizacija postaje uslov svih uslova u vođenju nove carinske i fiskalne politike).

Treće, zajednički rad na standardizaciji procedura koje će osigurati „digitalni suverenitet“. Evropljani žele da budu nezavisni, da razvijaju svoje kapacitete, postanu „tehnološka velesila“. Obrazloženje je da se tako „povećava otpornost“ celokupnog „transatlantskog saveza“, čuvaju „zajedničke vrednosti“ i „brani demokratija“.

Četvrta je Rusija! Zaključak je pisan uz uvažavanje nemačkih interesa. Beloj kući se preporučuje „smisleno“ Istočno partnerstvo, oblikovano oko ideje „nedeljive“ bezbednosti. Iza fraza o „ruskoj agresiji“ i „invaziji na Ukrajinu“, ipak se navodi i da EU zavisi od ruskih energenata, te da je neophodno održavati određenu ravnotežu u delovanju.

Antiruska spoljna politika ne sme prerasti u otvoreno sukobljavanje, a politika uokvirena u „Sporazum o bezbednosti Istočnog partnerstva“ sprovodila bi se preko bliže razmene obaveštajnih podataka, zajedničkog odupiranja „sajber napadima“, otvaranja kreditnih linija za „desovjetizaciju“ oružanih snaga (kupovina oružja i opreme od evropskih proizvođača uz nadogradnju ruskih sistema), vojnu saradnju (u prvom planu je kooperacija ukrajinskih vojnih snaga sa armijama Višegradske četvorke).

Noćna mora sa Bliskog istoka

Peta tačka tiče se Irana i poziva da SAD primenjuju potpisano, odnosno da se „vrate u potpunu saglasnost sa nuklearnim sporazumom“. Za EU je eskalacija bliskoistočne krize, u čijem centru se sada nalazi Iran, prava noćna mora. U tom kontekstu, Trampovo jednostrano delovanje uz sve dopunjujuće aktivnosti Netanijahuove vlade, u Briselu su izazivali nekada nezadovoljstvo, a češće bes. Na šestom mestu nalazi se Turska, uz sugestiju da ubuduće EU ekonomskim merama podstiče unutrašnju demokratizaciju, a da SAD pronađu način za sprečavanje širenja tursko–ruske saradnje, kako u pogledu S–400, tako i u pogledu rešavanja krize u Siriji.

Dakle, suma sumarum, EU treba da „odraste“ i preuzme veću odgovornost za sopstvenu bezbednost, uz održavanje strateškog partnerstva sa SAD što podrazumeva koordinirano delovanje u svetskoj politici i usaglašavanje stavova po pitanjima od globalnog značaja. Ili, kako autori konstatuju :

- Najbolji način odbrane zapadnih vrednosti jeste pomoći EU da postane geopolitički akter, sposoban da brani svoje interese kao ravnopravan partner SAD. Suverena EU i snažna transatlantska alijansa dve su strane iste medalje.

Pomoći EU

Sa jedne strane, EU traži svoje mesto i naglašeniju ulogu, ne želi da bude „neravnopravniji partner“, pomalo podseća da je za vreme „Trampove ere“ ostala „čuvar vatre“ i da sada to treba naplatiti. Sa druge strane, Soroševci ovo podržavaju pošto više nije izvesno u kom pravcu će se nastaviti procesi unutar Amerike.

Pametnije je podeliti zaduženja i razmestiti poluge uticaja na obe severnoatlantske obale, da se situacija iz prethodnog četvorogodišnjeg perioda slučajno ne ponovi. Međutim, istovremeno, Amerikancima se ne nudi ništa novo što bi moglo učvrstiti njihove pozicije. Naprotiv, zahteva se više autonomije u delovanju za EU, uz uvažavanje interesa Brisela i čak njihovo inkorporiranje u američku spoljnu politiku (na Bliskom istoku, prema Rusiji itd.).

Bajden bi trebalo da promoviše zajedničku „zelenu politiku“ dekarbonizacije, nauštrb interesa američkih industrijalaca, koji su odbijali da prihvate Kjoto protokol čak i u uslovima veće konkurentnosti od današnje; zatim da pomogne Evropljanima razvoj samostalnog digitalnog suvereniteta, čime bi postali manje zavisni od „američkog nadzora“; potom da Nemci završe drugi krak Severnog toka, ali i da prodaju više oružja Ukrajini, što automatski znači i manje tržište za američke proizvođače.

Pomalo naivno, pomalo i „ispipavanje pulsa nove administracije“, pomalo i drsko, pomalo i oprezno, napisano u ovom dokumentu predstavlja pravu ilustraciju onoga što EU danas jeste. Hteli bi da se pitaju više, da vode nezavisniju politiku, da se manje izlažu rizicima i „upadaju“ u oružane konflikte, da sarađuju sa Moskvom, Ankarom i Teheranom u oblastima gde im to odgovara...

Hteli bi mnogo, iako je to „mnogo“ često kontradiktorno. Pristanak Bajdena na ovakav predlog malo je verovatan. Osim ako ne želi da bude zapamćen kao američki Gorbačov! Tako bi dao EU nešto, zauzvrat ne bi dobio apsolutno ništa konkretno. Ako EU želi da postane „ravnopravan partner“ za to se mora izboriti, u nekim situacijama i sukobiti sa SAD. Dokle god postoji NATO u ovom obliku ravnopravnost nije moguća.

Ravnopravnost Briselu niko neće na tacni servirati. Neće to čak ni Bajden učiniti.

(Sputnjik.rs)