AMERIČKI IZBORI: Obračun globalizma i Trampizma

Tekst prenosimo u celini:

Početkom novembra Amerika bira novog/starog predsednika. Republikanac Donald Tramp i demokrata Džozef Bajden ulaze u završnicu duge i iscrpljujuće izborne trke. Na izborima koji slede, Amerikanci neće birati samo „najmoćnijeg čoveka na svetu“, već će svojim glasom predisponirati i trasirati i buduće planetarne sociološke, geopolitičke i geoekonomske procese.

Predstojeći izbori neće proći u znaku suprotstavljenosti dve američke partije, Demokratske i Republikanske stranke. Suštinske ideološke razlike između ovih partija danas gotovo i ne postoje, one su postale neznatne u poslednjih trideset godina. Današnja američka politička scena zapravo počiva na duopolu jedne politike sa dva  prividno različita pojavna oblika i manifestacije.

Obe političke grupacije, bilo demokrate ili republikanci, već su odavno postigle globalistički konsenzus kada je u pitanju budućnost sveta koja u svemu mora biti upodobljena sa neoliberalnim svetonazorima.

Zato ne greši poznati ruski geopolitičar Aleksandar (Geljevič) Dugin kada konstatuje: „Bez obzira na to da li imamo posla s republikancima ili s demokratama, sigurno je da je njihov pogled na svetski poredak gotovo identičan ‒ on je globalistički, liberalan, unipolaran, atlantistički i amerocentričan.“

Na ovim izborima međusobno se ne suprotstavljaju političke platforme dve američke partije. Nasuprot tome, ispod pokorice međupartijske borbe tinja nepomirljivi sukob dve paradigme, dva vrednosna sistema, dve geopolitičke koncepcije i, naposletku ‒ dva različita pogleda na svet.

 S jedne strane je globalistička nomenklatura sa svim svojim resursima čiji je eksponent Džozef Bajden, dok se sa druge strane nalazi Donald Tramp, kao paradigma jedne nove američke suverenističke i nacionalne politike zasnovane na saznanju da se savremeni svet bespovratno menja u pravcu multicentričnosti i multipolarizma.

Trampov ulazak u američki politički prostor sa izraženim opredeljenjem da promeni američki sistem iz korena, protumačen je kao svojevrsni incident i neslana šala, i to ne samo u američkom političkom miljeu, već i u dobrom delu globalnog javnog mnjenja. Vodeći neoliberalni krugovi koji su odlučujuće uticali na poluge finansijskog, medijskog, obaveštajnog i vojnog sistema u SAD su pobedu Donalda Trampa nad Hilari Klinton doživeli kao bolni prekid Fukujaminog sna o „kraju istorije“, u koji je svet nasilno hiberniran završetkom Hladnog rata i ustoličenjem novog (unipolarnog) svetskog poretka.

Do pojave Trampa sve je delovalo bajkovito i idilično, uobražavalo se kako je dominacija globalizma konačna i neupitna, te da je čovečanstvo samo na korak od formiranja jedne svetske vlade. Čini se da Tramp za sada koči realizaciju ove globalne agende. Procenjuje se da je to njegov možda i najznačajniji strateški manevar tokom prvog predsedničkog mandata. Međutim, Trampa je ovakvo opredeljenje koštalo, i to poprilično.

Naravno da se druga, protivnička strana nije mogla pomiriti sa činjenicom da je zbog Trampa sve izgubljeno. Zato je bilo neophodno da se angažuju doslovce svi raspoloživi operativni  kapaciteti u establišmentu i van njega, kako bi se sve „resetovalo“ i vratilo na staro, a Trampu oduzela ili makar ograničila izvršna vlast.

Paradoksalno je i to da je Tramp pobedio na predsedničkim izborima, ali da do samog kraja mandata nije uspeo da „razminira“ nasleđeni administrativni aparat.  Država u državi je ostala suštinski netaknuta. Koliko je hodanje po takvom minskom polju opasno najbolje ilustruje činjenica da Trampu nedugo po preuzimanju predsedničke funkcije leđa okreću njegovi najbliži saradnici i poneki dugogodišnji politički i ideološki saborci, a pre svih Stiv Benon, Džon Bolton, Majkl Flin, Šon Spajser.

Kako je vreme prolazilo, lista „odmetnutih“ saradnika u Beloj kući i van nje dopunjavana je novim imenima. Za one upućenije to je bio jasan pokazatelj Trampove političke i lične vulnerabilnosti i naznaka nastajanja novih pukotina u njegovoj administraciji.  

Zato nije pogrešna analiza koja ukazuje na to da senka duboke države „uhodi“ aktuelnog američkog predsednika, i to simbolično još od Jovanjdana, 20. januara 2017. godine i njegove inauguracije na Kapitol hilu. Globalisti su tada objavili rat Donaldu Trampu.

Taj „rat do istrebljenja“ različitih i nepomirljivih,  američke i globalne budućnosti, svoju istinsku kulminaciju doživljava upravo u poslednjim mesecima turbulentnog Trampovog mandata. Iz ove perspektive je potpuno jasno da masovni antitrampovski protesti koji su tokom maja i juna eskalirali na ulicama američkih gradova, praćeni nezapamćenim neredima, nasiljem i bespoštednim uništavanjem imovine, nisu bili tek spontana ili solidarna građanska reakcija na brutalno policijsko ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda. 

Suprotno tome, i ova ljudska tragedija je iskorišćena kao svojevrsni okidač za konačni obračun sa Trampom, pa čak i po cenu izbijanja građanskog rata, iako takav scenario još uvek nije isključen ukoliko američki birači na predstojećim izborima 3. novembra svoje poverenje ponovo daju Donaldu Trampu. Bilo kako bilo, Trampu je eksplicitno stavljeno do znanja da vašingtonska „močvara“ ne samo da nije isušena, već je preživela i kao takva sposobna je da efikasno i organizovano odgovori na svaki ozbiljniji pokušaj demontaže sistema koji po svaku cenu i bez obzira na žrtve mora biti očuvan. Takav otpor će sasvim izvesno imati još drastičnije oblike ukoliko Trampu bude potvrđen reizbor.

Zbog svega navednog nije teško zaključiti da su očekivanja od rezultata predstojećih američkih izbora ogromna. Ovi izbori bi mogli biti i svojevrsna istorijska prekretnica, možda manje za Sjedinjene Američke Države, a mnogo više za ostatak sveta. Ulozi su ogromni, a zalog je sudbina čovečanstva.

Iz ove perspektive postoje dva verovatna puta koje će otvoriti američki izbori. Prvi podrazumeva da će međunarodni poredak nastaviti da funkcioniše u nekoj vrsti održive koegzistencije velikih geopolitičkih igrača, uz uvažavanje činjenice da se svet menja u pravcu multipolarizma. Takvu sliku sveta nam je Tramp nudio prethodne četiri godine. U varijanti onog drugog puta i izbora osnovano je očekivati da bismo vrlo brzo mogli zagaziti u novu hladnoratovsku eru. U svakom slučaju je i hladni mir bolji od hladnog rata. Nedosanjani snovi o unipolarnom svetu u kome dominira samo jedna ideologija otvoriće samo nove frontove, nove linije podela i konfrontacija.

Samo onaj prvi pomenuti put kontinuiteta Srbiji obezbeđuje priliku da se bar donekle nacionalno, identitetski, demografski i geopolitički konosoliduje. Vašingtonski sporazum je predstavljao možda i prvi mali pomak u ostvarenju tog važnog zadatka. Zato su ovi izbori u isti mah i najvažniji srpski izbori u poslednje dve ili tri decenije, s tom razlikom da se ne održavaju u našoj zemlji.

Do američkog Dana D ostalo je jako malo vremena, a još će ga manje biti za kasnije kajanje zbog napravljenih loših izbora.