SPUŠTANJE SUNCA NA ZEMLJU: Na jugu Francuske započet jedan od najvećih naučnih projekata čovečanstva

Reč je o sklapanju najmoćnijeg reaktora na planeti koji funkcioniše po principu fuzije, odnosno spajanja jezgra, i ima zadatak da imitira sunčevu energiju. Stručnjaci to plastično objašnjavaju kao "spuštanje Sunca na zemlju", a cilj je proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora.
ITER je engleska skraćenica za "Eksperimentalni međunarodni termonuklearni reaktor", a pritom u sebi krije i igru reči, jer ovaj akronim na latinskom znači - put. Optimisti kažu da sa ITER-om utopija polako postaje realnost.
Ako sve bude teklo po planu, omogućiće u veštačkim uslovima reprodukciju fuzije vodonika koja se prirodno dešava na Suncu. To će se postići podizanjem temperature do 150 miliona stepeni! Dva izotopa vodonika će se pretvoriti u plazmu. Bombardujući zidove reaktora, neutroni nastali iz fisije proizvodiće toplotu koja će vodu pretvarati u paru i tako pokretati turbine alternatora, proizvodeći na kraju lanca električnu energiju.
U procesu će se koristiti izvori koji su u izobilju prisutni na planeti, voda i litijum, što omogućuje praktično neograničnu proizvodnju energije. Cilj je da se na ovaj način stigne do sigurnih i čistih izvora koji bi na duže staze trebalo da zamene fosilna goriva, ali i nuklearnu energiju, previše opasnu za čovečanstvo.

Poredeći se s dosadašnjim poznatim izvorima energije, ITER ima bar četiri prednosti. Ne proizvodi ugljen-dioksid, ostavlja za sobom veoma malo otpada, tek nešto radioaktivnog koji ima veoma kratak rok raspadanja, a osnovne materije je izuzetno lako pronaći i nema rizika od eksplozije, jer ne postoji lančana reakcija kao u slučaju fisije.
Naučnici već znaju da izazovu reakciju fuzije, ali će izazov sada održati stalnost akcije, odnosno njeno samoodržanje.
Sistem stvaranja struje termonuklearnom fuzijom osmislili su još 1950. godine ruski naučnici, fizičari Igor Tam i Andrej Saharov. Miahil Gorbačov je 1985. godine pozvao Ronalda Regana i predložio mu da urade nešto zajedno za dobrobit čovečanstva. Uključio je, takođe, i Margaret Tačer i Fransoa Miterana.
Prošlo je od tada 35 godina. Prve studije su urađene tri godine kasnije, 1988, finalni tehnički koncept je ratifikovan 2001, dok je konačni sporazum postignut 2006. U Ženevi je 2010. na kraju dugog i komplikovanog procesa dogovoren i poslednji "detalj", da reaktor bude izgrađen na jugu Francuske.

U projekat je uključeno 35 zemalja - sve članice EU i Velika Britanija, Indija, Japan, Južna Koreja, Kina, Rusija, SAD i Švajcarska.
"Stavljanje sunčeve energije u kutiju" započelo je sklapanjem reaktora koje će trajati pet godina. Ovaj izuzetno pipljiv posao poredi se sa sajdžijskom preciznošću u izgradnji prekookeanskog broda. Džinovski reaktor nazvan "Tokamak" je težak 23.000 tona, ima zapreminu 16.000 kubnih metara, visok je 17 metara, a sastavljen je od milion delova, od kojih neki imaju veličinu od svega 0,25 milimetara.

Projekat van svih dosadašnjih normi je eksperimentalnog karaktera i neće proizvoditi struju, već ima za cilj da posluži kao koncept za buduće reaktore od 2050. godine. Prva plazma se očekuje u decembru 2025, dostizanje punih energetskih kapaciteta 2035, dok bi naučnici do 2040. trebalo da optimiziraju sve parametre.
Imitiranje prirodnih procesa na zvezdama je trebalo da prema prvobitnim proračunima košta pet milijardi evra, ali je cena u međuvremenu učetvorostručena. Funkcionisanje reaktora koštaće milion dolara dnevno.

POMERANjE GRANICA
REAKTOR će biti sklopljen u pitoresknom okruženju, u mestu Sen Pol le Dirans, u regionu Provansa - Alpi - Azurna obala, na četrdesetak kilometara severno od Eksa u Provansi. Gradilište kojim se "pomeraju naučne i tehnološke granice" prostire se na 42 hektara, a na njemu je angažovano 2.300 radnika. Materijal je prethodnih meseci dopremljen iz Indije, Italije, Japana, Južne Koreje, Kine...